Prenosim vest, bez mnogo želje da bilo šta dodajem osim onoga napisanog u naslovu.  

Beograd 16. jun 2008. | 01:22 -> 15:49 | Izvor: Tanjug --

Opremu za bežični Internet kompanije Telenor, koja je postavljena 11. juna u Studentskom parku u Beogradu, oštetili nepoznati vandali. 

Portal za bežični Internet je polomljen i išaran bojom u spreju, a jedan od dva USB modema za prenosne računare, na klupama za sedenje, takođe je polomljen. Prema rečima nekolicine stalnih posetilaca Internet parka, taj vandalski čin počinjen je najverovatnije

Pokret Evropa nema alternativu poziva Beograđane da se u četvrtak 22. maja u 11.30 časova okupe na platou ispred Skupštine Grada i da zajedno sa javnim ličnostima iz kulture, sporta i nauke pošalju jasnu poruku kakav Beograd žele.

Uveliko je najavljeno da će u petak biti uspostavljen pakt koji će, sa Aleksandrom Vučićem na čelu, povesti Beograd nazad u mračnu prošlost. Beograđani pamte kada su branili grad od izborne krađe, od kolapsa infrastrukture, propadanja javnih službi i rasipanja resursa. Beograđani pamte godine u kojima je Beograd bio crn, a te godine nam ponovo dolaze. Danas stajemo u odbranu grada i štitimo ga od zakulisnih dogovora kojim se volja građana izvrće i stavlja u ruke Aleksandru Vučiću, osvedočenom borcu za restrikcije, zabrane i prevaspitavanja. Došlo je vreme da Beograđani, koji su protekle decenije branili evropske tekovine svog grada, još jednom podignu svoj glas i odbrane vrednosti za koje su se borili.

   Na ovaj tekst inspirisala me je kratka i lepa razmena sa blogerkom AlexDunja, na blogu kod Naše Nove VIP blogerke, legendarne angie.
Sasvim slučajno, dotakli smo se ....geografije, tačnije : geografije prošlosti - pričajući o Ateljeu 212.
To je Kraj u kom sam odrastao. Moji kvartovi....., i moje ekipe iz detinjstva .
   Kraj je imao jasno određene granice, kako i dolikuje : „gore“ – to je bila Skupština, savezna 4sure (sa sve D.Ćosićem u Palmotićevoj 1 i M.Djilasom u br.8), pa sve do Vlajkovićeve, kad smo malo poodrasli proširili

Foto: Mira Zdjelar

Nisam pisao neko vreme jer sam se ponovo selio. Ovo je priča o tome.

Sve počinje od mape. Odnosno, neke apstraktne forme krenu da se naziru po predznanju, jer retko se desi da o nekom relativno poznatom mestu ne znamo baš ništa. To predznanje je obično šturo, daje nekakve obrise, senke ideja. Ako bismo pustili mašti potpuno na volju, počeli bismo izmišljati grad koji ne postoji, nikada nije postojao, niti će postojati, osim u toj istoj mašti. Pošto je, međutim, preseljenje konkretna stvar, nameštaj, odeća, knjige, šerpe u kutijama umotane u papir, sa puno lepljive trake, mašta takođe traži lepljivu traku na koju će nalepiti bilo koju informaciju do koje može da dođe, i tako otvoriti prostor za nekakvu, makar i sasvim pogrešnu, konkretizaciju maglovitih predideja. Dakle, sledeći, i prvi pravi korak, jeste mapa.

Moje selo lepše od Pariza

Na samom početku moram da vas upozorim da je ovo istinita priča. Radnja je smeštena u Srbiji i Crnoj Gori na pragu XXI veka, a podseća nas na one detalje o nama koji su često nevidljivi kada drugima predstavljamo naše društvo i njegovu političko-ekonomsku situaciju.

Dobro poznajem čoveka

Foto: Mira Zdjelar

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.