2018-01-21 11:49:39

ULICA KOJU SU POJELI KATANCI

horheakimov RSS / 21.01.2018. u 12:49

I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

 
2018-01-16 08:13:06

MOŽE LI GRAD DA PLAČE

Đorđe Bobić RSS / 16.01.2018. u 09:13

Danas je moj gost Arhitekta Dragoljub Bakić ..  

Tekst je objavljen u Politici 19.01.2018 u rubrici POGLEDI !  

MOŽE  LI  GRAD  DA  PLAČE

Može, ako ga rane.

Beograd su ranili-oni koji ga nedovoljno vole. Možda ga čak i mrze. Ranili su ga u lice,oštetili mu njegov profil koji je on najradije isturao slikarima, bilo da su ga slikali na pergamentu ili urezivali na bakarnim pločama.Od sada će taj profil Beograda biti sakriven od njegovih građana i onih koji ga posećuju-visokim betonskim čudovištima – biće zazidan.

Držao se vekovima,odolevao hiljadama bombi i topovskih đuladi-da bi danas zadobio ranu od koje se nikada neće izlečiti.

Potreba da napišem ovaj tekst nastala je odmah nakon objavljivanja intervjua sa gradskim arhitektom koji je novinarka Daliborka Mučibabić osmislila i vodila i koji je Politika objavila u rubrici Beogradska hronika-5 Januara ove godine.

 
2018-01-14 21:30:24

Comeback

FINAL ROUND ART RSS / 14.01.2018. u 22:30

Pišem.

Pokušavam da pišem, posle dugo vremena.

Na krevetu, s moje leve strane, leži Bernhard. Moj Bernhard, pomislih, po ko zna koji put. Sinoć je na istom mestu ležala moja devojka, samo moja devojka. Sad umesto nje leži knjiga. Jedan od momenata ludosti, u koje sam, kao i sada, toliko puta upadao, jeste kada poistovetim knjigu sa devojkom, osobom od ''krvi i mesa''. Ne volim fraze. Fraze od čoveka prave budalu i veću nego što je bio. Ako sam do sada bio budala, ne želim da postanem još veća. Neću da osvajam podsmehe ljudi, iako pored mene, osim Bernharda

 
2018-01-06 19:34:15

Covek sa malim srcem

Spiridon RSS / 06.01.2018. u 20:34

 

 
2017-12-30 18:06:08

[97] Umro je ser Graham Townsend

bojan ljubomir jugovic RSS / 30.12.2017. u 19:06

19309.jpg"Sto mu blogova, ko je sad ser Graham Townsend?" - s pravom ćete se upitati i vjerujte mi na riječ da nisam ni ja znao do prije neki dan, dok nisam, prekopavajući svoju arhivu, kao i Nešica u Odžacima i Derviš u Melburnu, u potrazi za zapisima u vezi sa Cvrkutom bijesnila, naišao na to ime koje istina jesam nekad znao ali sam ga potpuno zaboravio jer, kao i sa Cvrkutom, prođe od tad' 19 bajrama. Babo Atif se ne vrati k nama. Naziv bloga predstavlja naslov mog maturskog rada s kojim sam završio gimnaziju "Rada Vranješević" (danas "Ivo Andrić") u Prnjavoru a koji sam radio kod mentorke, simpatičnog li kurioziteta, Željke Cvijanović, tada profesorice a sada aktuelne premijerke Republike Srpske. Budući da nisam do sada ustupao prostor na ovim stranicama nijednom političaru, niti i dalje imam namjeru, pravim ovom prilikom mali izuzetak ali nikako ne želim da govorim o njenom političkom angažmanu već samo da usput kažem par riječi o tome kakva je Željka bila profesorica, a i nastavnica, jer nam je počela predavati engleski jezik u osnovnoj školi "Branko Ćopić" (danas po svom redizajniranom oblikovanju jedna od najljepših osnovnih škola u regiji) kao prva nastavnica engleskog jezika u Prnjavoru, prema mojim saznanjima, u istoriji (do tada u Maloj Evropi u školama se izučavao isključivo njemački a ponegdje i ruski jezik).

 

jericho.jpg

Sećam se jednog vikenda, dok sam odrađivao svoju smenu civilnog čuvarstva, u jeku Druge Intifade, čuvali smo grad u haotičnom cunamiju palestinskih samoubilačkih napada; malog Jericho-a od 9mm, izraelska toka, gotivna, širio sam se k'o Zemunac po jukra dok sam je šetao tih par godina, kao mali magnum je izgledala, toka znači, i ako vidiš i definišeš sto odsto da je terorista, rokaj, brale! - naiđem ja tako na jedan tekst u Jerusalem Post Magazinu. Tekst se lepo i analitično bavio  krahom jugoslovenskog kolektivnog identiteta naporedo u hrvatskom, bosanskom i srpskom društvu. Kako sam, iz ličnih uverenja, odustao da rokam braleta iz protivničkog tabora, računajući da ću braleta odgovoriti verbalno, dijalogom, a ako ne onda ćemo se zagrliti i skupa otići k Alahu Ekbaroviću - ionako su tamo kod G. Ekbarovića, u to doba, bile bolje ribe nego u mom siromašnom studentskom životu; tako sam najviše voleo u tim smenama mogućnost da iščitam vikend-novine od A do Š.

 
2017-12-26 08:27:10

Nove godine

tasadebeli RSS / 26.12.2017. u 09:27

Ово би требало да буде лична дневничка забелешка о новим годинама које сам до сада дочекивао и о сећањима везаним за те дочеке. Али свестан сам да се многа од ових мојих сећања и не могу баш тако строго ограничити тим епитетом „лична" јер су многа од тих сећања слична или чак и потпуно идентична са сећањима на дочеке нових година многих од вас који ћете евентуално и прочитати овај текст.


А накупило их се подоста за ових мојих пола века постојања. Тих нових година и сећања на њих...

 

 

 

 

 

 
2017-12-23 19:12:14

[96] Cvrkut bijesnila (1995.)

bojan ljubomir jugovic RSS / 23.12.2017. u 20:12
- "Mališa, mališa, reci nešto za dva!"
- "Die Zurbriggen!"

Saši Pejakoviću (1978-2007) i ostalim dragim prijateljima sa kojima sam odrastao

19299.jpg    Spomenuvši na jednom mjestu u prošlom blogu [95] i "Cvrkut bijesnila", "projekat" noćnog programa Radio Prnjavora iz 1995. godine u kojem sam učestvovao kao tinejdžer, počeo sam da ozbiljno razmišljam (i da se premišljam) da li da napišem jedan tekst i na tu temu jer u pitanju nije nikakav ozbiljan umjetnički projekat već čisto (anti)muzičko zezanje dokumentovano na audio snimcima napravljenim u tadašnjem radijskom studiju, koje sam nedavno preslušao nakon pauze od nekih deset godina. Ono što sam čuo, izazvalo mi je smijeh i natjeralo suze na oči jer je u muzičkom i svakom drugom smislu potpuno neozbiljno i u nekoj mjeri toliko blamantno da pomalo izaziva onu vrstu stida sa kojim se recimo suoči zrela odrasla osoba dok čita sopstvene pismene sastave iz srednje škole (naravno, ukoliko nije kojim slučajem Ivo Andrić ili pisac njegovog formata). Dakle, ono što slijedi ne može biti nikakav reprezent ozbiljnog rada niti promišljenih kreativnih tendencija već potpuno lude (naglasak na ovu riječ) zezancije ali za neke (malobrojne) ljude, uključujući i mene, ima veliku emotivnu vrijednost i tiče se dijela druženja i odrastanja u jednom malom gradu za vrijeme i odmah po okončanju nesrećnog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

 

Pre nekog vremena predsednik Srbije objasnio je u intervjuu za Insajder mehanizam sedimo nas dvoje u kafani i onda našoj sreći dođe neko sasvim treći sa 800 evra. I tako 6 789 puta. Objašnjenje, takvo kakvo je, izgleda da je građanima Srbije i medijima sasvim plauzibilno i od cele priče osim povremenih duhovith opaski na društvenim mrežama nije ostalo ništa.

 
2017-12-16 12:08:58

Captain David Albala - Kapiten David Albala

Srđan Fuchs RSS / 16.12.2017. u 13:08

20171214_094930_HDR.jpg

Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.

Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana