Jeste, ja sam ona što voli jesen i zimu.

Zaista ih volim.

I stvarno mi ne smeta kad pada kiša.

Ni kad duva vetar.

Ni kad se uhvati mraz.

Imam čak i kuče koje voli iste vremenske uslove, Samojeda, pa kad nas dve krenemo u zimske avanture, uživanju nikad kraja!

Ali...

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

 

Aktivisti "Cultural Exchange", koji stoje iza projekta "Bike Kitchen" u NS bili su prvo predmet napada pojedinih "novinara" koji su ih opljuvali i lažno optuživali, potom vandala koji su im razbili izlog, a na kraju i naše policije. Novosadski Radio 021 preneo je saopštenje „Cultural Exchange" u celosti:  

Oni su najveća pretnja u Novom Sadu?

Kada izgladni, organizam počinje da se samoproždire. Prvo šećeri, pa masti, pa manje važni mišići, pa tako do srčanog.

Dakle, nema mi druge, nego da se i ja oglasim povodom ove eskalacije nasilja.
Ima li smisla onda pisati o ovome? Hoće li nasilje u Srbiji prestati kada nas se sakupi deset blogera koji će dići glas protiv sve očiglednije degradacije prava na goli život? Koliko nas se oglasilo povodom mogućnosti lečenja dece u inostranstvu? Pa, ništa!!! Nema nešto više ni akcija preko socijalnih mreža. A bolesnih koji nemaju mogućnosti da se leče, nažalost sigurno ima. Ali, zato se preko noći, po kratkom postupku menja zakon, ili uredba, šta li, o nivou aflatoksina u mleku. Samo, nekako ne mogu da sedim skrštenih ruku. Martin Luter King reče otprilike da je početak kraja života kada prestanemo da govorimo o bitnim stvarima. A neposredna fizička bezbednost moje porodice, prijatelja, mene, pa i svih mojih komšija i sugrađana, baš mi se čini kao jako bitna stvar. A, i nekako mi se još živi.

U Beogradu se gradi zaista veliki broj objekata, na stotine, raznih po sadržaju i veličini. Od dogradnje potkrovlja, malih stambenih zgrada u predgrađu uglavnom bez dozvola, pa do velikih objekata ili čak kompleksa i za sve to neophodno je učešće arhitekata. Radi se o nekoliko stotina hiljada kvadratnih metara površine koji se projektuju ili grade istovremeno i to sve treba da urade beogradski arhitekti, pa se može zaključiti, ustvari bolje reći, predpostaviti, da je to za njih preveliki zalogaj.Kao i u svakom drugom zanimanju i kod arhitekata se podrazumeva različita moć pojedinca, mada arhitekti misle da je svakog od njih Bog lično pogledao i obdario ih talentom i osetljivošću na lepotu zgrade, te projektuju, a ishod je naravno uvek u skladu sa njihovim stvarnim mogućnostima.

Rezultat je da u Beogradu ima svakakvih zgrada, ružnih, osrednjih, ali i sjajnih ostvarenja i svako od njih potpisuje neki arhitekta, iza njega stoji investitor ma ko to bio, koji prihvata projekat, bilo zato što mu se žuri da zida ili što je njime oduševljen i plaća izvođenje. Tako, u nizu zgrada duž beogradskih ulica veoma malo zgrada se prepoznaju ili budu zapamćene. Tako je uostalom u svim velikim gradovima diljem Evrope, jer se zaista ne može očekivati, naivno je tako misliti, da u velikoj produkciji svaka zgrada treba da bude remek delo ili u najmanju ruku prihvatljivo dobro urađena arhitektura.

Šta znaci pola flaše Vranca,

boca parfema,

i otisak karmina u ogledalu.

Koliko ću još puta da utvrdim da ljudska domišljatost u pravljenju budalaština nema granica?

Kažu, prijavljen skup "Zaštitnika prirodnih bogatstava", koji, gle čuda, treba da se održi baš kad i Prajd, a učesnici će malo da nose primerke tih "prirodnih bogatstava"

Neću da lamentiram nad prošlim vremenima, kada su Novosađani, i Vojvođani uopšte, poistovećivani sa maskotom Lalom, koji sluša tamburaše i jede sataraš, rinflajš, bećar paprikaš, šnenokle, i crnim vinom farba brkove, dok su preko Save jeli gotovac, cicvaru, kajmak, jagnjeće sarmice, prebranac, i pili žutu osu.

A onda smo mi Vojvođani, naročito mi u Novom Sadu, u oktobru 1988. godine, pre bezmalo 25 godina, naglo shvatili koliko su zapravo po nas zdrave bakterije Streptococcus thermophilus i Lactobacilus bulgaricus, i počeli da pijemo jogurt. U revolucionarnim razmerama.