Dragi moji,

Evo jednog fragmenta nečega što se intenzivno krčka ovih dana i što će, po svemu sudeći, biti bezimeno do samog kraja kuvanja. Zapravo, ni sam ne znam, jer će taj proces potrajati... I još da znate da je svaka sličnost glavnog junaka sa piscem slučajna :)

 

(...) Izdavačko preduzeće na koje sam potajno računao

 

      Beograd je do nedavno bio među vodećim svetskim prestonicama dobrog provoda i zabave, ali taj status mu je uzdrman Odlukom gradske skupštine o zabrani prodaje alkoholnih pića od deset uveče do šest ujutru. Po stupanju odluke na snagu u maju mesecu, to se odrazilo na mnoge koji žive (i cugaju) u njemu, ali i one koji kroz njega prolaze i rado mu se vraćaju. U drugim gradovima i selima diljem Srbije, alkohol se i dalje nesmetano prodaje i noću i danju, a ista prohibicijska odluka u Novom Sadu još ranije je proglašena neustavnom i nevažećom. Zašto u prestonici izostaje demokratija tog tipa, i da li je Beograd postao prohibicioni logor?

da razbijem ovu sramnu šutnju

na prvoj palubi broda bloga b92

edit: umrla je i ejmi. 

 

 

Bio je vreo julski dan, 35 stepeni u hladu, utorak. Odvukoh se na posao samo da mi konacno uruce Resenje o godisnjem odmoru, papir koji mi daje tih dvadeset dana slobode, dvadeset dana za mene i samo mene. Dosao sam kuci, bilo je jos prepodne. Odmah sam krenuo u akciju ...

 

 

Svetlost dana je generalno precenjena stvar! 

 

Umesto uvoda:

Volim horsku muziku.

Najveći krivac za to je jedan divan čovek, moj pokojni dirigent Josip Šćepanović.

Josip je bio dirigent jednog potpuno nekonvecionalnog hora koji se sastajao i vežbao u Domu učienika zanatskih škola „Dragi Milovanović", u Hilandarskoj ulici, preko puta Radija.

Pre usmerenog obrazovanja, „Dragi Milovanović" radio je pod patronatom tadašnjeg Saveza sindikata a cilj im je bio „širenje kulture među zanatskom omladinom".

Što se svelo na recitatorsku i dramsku sekciju, organizovanje letovanja i zimovanja u odmaralištu u Aranđelovcu, i, naravno, hor!

Shhh.... Belgrade has gone to sleep.

There was a time, though, when the White City on the Danube woke up at midnight. It was perfectly normal for people to make arrangements to meet at and around midnight when the movable feast of clubbing and cafes and bars and even restaurants would bestir itself, singing and playing into the wee small hours of the morning.

 “Ne poznajem Amy Winehouse, ali se iskreno nadam da će neko blizak njoj intervenisati i pružiti joj pomoć. Ovo je zaista srceparajuće.”  - moby

uvek sam pokusavao da objasnim sebi to zaista cudno raspolozenje kada sam prvi put cuo ejmin glas. ono je variralo izmedju neke vrste neznog saosecanja, i sokantnog predosecaja bliskog kraja, nesto sto sam prvi put osetio kada je kobejn overio u rimu, i posle sa dugim nizom prijatelja koji su padali kao snopje pod pritiskom heroina, ili vec nemoci da akumuliraju i apsorbuju ochaj devedesetih i izadju iz njega kao chvrshci i sjajniji ljudi, odnosno ne izadju nikada, nikuda. potonu...

ejmi tone, i to je tuzno, pretuzno.

 Nekoliko trenutaka Amy je izgledala svesno i srećno dok je pevala neke od svojih najvećih hitova.

Ovih dana sam sa grupom zemljaka registrovao udruženje bivših igrača i prijatelja NK "Dinara" iz Knina. Ovo smo uradili najviše zbog toga što NK "Dinara" 2013. godine obeležava stogodišnjicu osnivanja. Na Balkanu su stogodišnje organizacije, klubovi i institucije velika retkost i sama činjenica da je "Dinari"