Čije su naše institucije kulture? 

Kakve se poruke iz njih šalju?

Kome se one obraćaju ― i da li je u njima ama baš sve dozvoljeno?!

Samo su neka od pitanja koja u poslednjih 50-ak dana sebi mogu da postave posetioci i  uposlenici  u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ―  od kada na vratima jedne od kancelarija MSUV, ispod imena dvoje kustosa, uposlenog PR delatnika institucije i jednog bivšeg direktora, imaju priliku da se susretnu sa "izloženim" likom Josifa Visarionoviča Staljina.

Šta, dakle, traži Staljin u Muzeju

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

Justyna Wierzbicka

Summer holiday is almost over now and in this very period of the year I find myself growing wistful. As my holiday was quite hectic, time went by too quickly. Once more, I chose to combine business with pleasure and this is what I got. I believe my consuming passion for Italy cannot be limited to sightseeing this wonderful country so I decided to go into Italian in greater depth de novo and enroll in a one-month language course...

 

Beogradski urbanistički planovi se rade i dalje pa je ovo obaveštenje korisno za one koji to ne primećuju. A moglo je da se propusti čak i uz napetu pažnju na času jer je u protekle dve tri godine ova gradska delatnost izmaknuta oku javnosti, ima u novinskom oglasu da će biti prezentacija plana i onda ništa, ode Ravijojla u zasenak. Nema posle o tome po novinama, nema razgovora, nema kritike, nema osvežavajućih i poticajnih izmišljotina dežurnih sumnjivaca, osim pohvalne najave ili objave glavnog gradskog dužnosnika a kada mu je to zgodno i za njega korisno.

Ništa me, poslednjih dana, nije toliko obradovalo, kao informacija koja je stigla iz mađarske vazduhoplovne kompanije Wizz Air. To je ona firma koja se silno radovala kada je mađarski Malev otplovio u večna lovišta sa kartom u jednom pravcu i koju takođe zovu mađarskom. Koliko je zaista domaća, nije moje da procenjujem. A nije ni važno. Najvažnije je da ćete avionsku kartu za neke evropske prestonice kod njih platiti jeftinije nego kada putujete autobusom od prve veće krivine.

Ova toplina po gradu navodi da se poveruje u činjenicu da najavljeno globalno otopljavanje na planeti koju nastanjujemo nadolazi, dakle ovo sad je malo dete od otopljavanja, biće mnogo, još toplije, kao pre nekih milion godina. To neće ostati bez izvesnih posledica i podrazumeva se da je to prilika za različite scenarije i pretpostavke o tome šta će se desiti ako proces zagrevanja planete uznapreduje, pa se pusti led sa vrhova planina, ali se istope i Antartik i Artik, i gde će se onda sa tom silnom vodom. Kažu kompetentni da će se to svakako desiti, ustvari, već se pomalo događa, pa će uticati i na poljorpivredu i na životinje, nestaće ove što ovde rastu a nastaće neke druge biljke, ako ih uopšte bude, građani će morati da menjaju garderobu, zimski turizam će očito izumreti, a o gradovima uz mora i u dolinama da se i ne govori.

1995.

Februar.

''Ritam herca all stars''.

Ekipa je bila skroz prijatna. Uroš Djurić, Dule Čavić i Dule Šaponja uz ekipu radili Srbokapa, Marioneta i devojkačijegimenanemogudasesetim a izgledala kao Frida Kalo. Muziku je birao Freedom.

Džoni je uvek otkidao po pola emisije. Od jedan do pola dva je urlao i cepao svoje tripove. Kada sam ja uleteo u emisiju, Uroš je pričao svoje dogodovštine iz vojske. I dok svi prodju, za mene je ostajalo 3 minuta sa muzikom.

 

 

Mada i ta 3 minuta bi često bila previše, bolje da sam ćutao.

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

Kafane su oduvek bile zlatni rudnik demokratije u Srbiji. Moj otac, Miloje Mladenović, bio je kelner u nekoliko najpoznatijih beogradskih kafana, od nekadašnjeg „Mulen Ruža" u  Sremskoj („Dušanov grad"), pa preko „Dva ribara", „Banije" i „Skoplja", do ribljeg restorana „Bled", u Budimskoj ulici, gde je okončao svoju konobarsku karijeru 1977. godine. Gosti su ga zvali Mile Pardon, zbog njegovog karakterističnog, predratnog manira ophođenja sa mušterijama.