U Markesovom romanu Jesen Patrijarha opisuje se događaj iz Generalove (partijarhove) mladosti, kada se zaljubio u lepu ali sirotu Manuelu Sančez, i njegovom pokušaju da je osvoji.  Nevičan udvaranju i stvarima ljubavnim, General pribegava jednom skoro mađioničarskom potezu ne bi li pridobio Manuelinu naklonost. Naime, pošto je devojka živela u siromašnom delu grada, diktator naredi i organizuje, tokom samo jedne noći, temeljito preuredjenje ulice u kojoj je devojka živela. Razjurio je pse lutalice, sredio i ulickao travnjake, drveće potkresao, kuće popravio i obnovio – rečju, pretvorio taj siromašni i oronuli deo grada u pristojan i udoban životni prostor.  Kao iz bajke, može se reći.

Ovaj slogan ima ovogodišnji SOFEST. Obeležava se lep jubilej: 50 godina od premijere filma "Ljubav i moda". Pre tačno pola veka nastao je fenomen, kroz koji su odrastale generacije. Žene su mislile da će biti lepe kao Beba Lončar, samo ako nose haljine sa istim dezenom ili sličnim krojem, kao ona u filmu. Muškarci su mislili da će biti pravi muškarci samo ako sednu na vespu. Kako god, svi zajedno, u celoj onoj velikoj zemlji, bili su zaraženi ovim filmom. Euforija je prevazišla sva očekivanja producenata i protagonista - nacija je bila zaljubljena. Kritika se strašno mrštila, jer film, pre svega, nije oslikavao našu stvarnost. Međutim, verujem da bi se danas svi složili da je ovaj film bio neophodan. Ja otkidam na Đuzin šarm. Naprosto ga obožavam. Muškarci dan danas otkidaju na Bebinu lepotu. Svi zajedno otkidamo na neku lakoću urbanog beogradskog života, koju su generacije nakon ovog filma produžavale decenijama, sve do danas. Na svakom matineu, svakoj zabavi... svirala se i pevala muzika iz ovog filma. Osamdesetih su i Idoli  snimili rimejk "Devojko mala". To je bila pesma uz koju sam se ja prvi put poljubila. 

A rođena sam skoro 15 godina posle filma. Ipak, draža mi je Đuzina izvedba, iako je moj Prvi Poljubac slučajno pao na proslavi Nove '88. baš uz muziku Darka Kraljića i Idole...

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

AleXandar Lambros

Ogroman krst dimenzija 18x11 metara? Ili....

... а ја више не знам како се те улице зову.

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

Znate ono kad čovek popizdi pa počinje da psuje i kralja i državu. E to mi se desilo večeras. Iz dva razloga.

Pre skoro godinu dana grupa obesnih mladića i vrlo ratobornih kriminalaca su u furioznom piru bukvalno demolirala samo gradsko jezgro. I to na najvandalskiji način koji sam video, izuzimajući kaubojske filmove. Njih 4 - 5, ušli su pešice u Kazandžijsko Sokače (skraćena kombinacija begradske Skadarlije i Strahinjića bana) i demolirali bašte ugostiteljskih lokala i nasumično prebijali ljude. Ogroman broj gostiju, mahom ljudi sa decom je u panici, u pravom stampedu, gazeći jedni drugih, bežao pred neobuzdanim bitangama.

Gost autor: St.Jepan

Vidim, i ovde će morati ONAJ početak.
To jest, ovaj početak:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo „U Tomaša", i sedeo tamo „U Černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...