I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

Mislim, ne pratim čovekov rad, ali ono nekako što se provlači kroz čaršiju je da je baš on viđen za lik Premijera kada se okonča Vučićeva era. I drugo nešto, kada bih izvukao iz smeća kojim slučajem, recimo kada bih čekao red kod automehaničara pa ne bih imao pametniju ideju i ne bih znao kako da ubijem vreme, znači čak i kada bih u tom imaginarnom slučaju uzeo smetlarnu partijsku gazetu od Informera u ruke, i čak kada bih i kojim slučajem naišao na ove uzvišene u svem tom smeću misli državnih "intelektualaca" - mislio bih da se taj Borko izgleda stvarno jeste profilisao u nekakvog budućeg аутстендинг lidera. Međutim, da li su stvari baš tako jednostavne?

 

Budućnost izgleda Beograda se očituje u jednoj nadasve demokratskoj, javnoj, otvorenoj i iskrenoj i naprednoj diskusiji o Generalnom urbanističkom planu ... kakva mu i pripada ...

 

 

Више од месец дана је прошло откако смо крочили у доба године када се људи, упоредо са даривањима и слављима, баве и бушењима нових рупа на каишевима за панталоне. Мушкарци, углавном. Жене пак, учесталије него у било које

Danas sam ovo slučajno videla i ne da mi mira.

Nemam ideju šta i kako al imam potrebu da podelim. 

Porodica Sidorov trenutno živi u Banatskom Despotovcu. Oni su iz Rusije krenuli 2007. godine u potragu za boljim životom. Otac Ivan, koji je završio tri fakulteta: psihologiju, nuklearnu fiziku i ekonomiju, ne može da se zaposli, zato što nije državljanin Republike Srbije. Žive od 15.000 dinara socijalne pomoći. 

Pogledajte njihovu priču.  

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Šefe, doveslao sam iz Dubaija i sad pitaj onog malog gde ovo da iskrcam ... !

dobrodošlica za I.Pelina