Kada sam na prethodnom blogu napisao da je za jednu (anti-EU) grupu građana, upravo EU kriva za sve - od osamostaljivanja Kosova, do nezavisnosti Crne Gore, a nešto ranije i za raspad SFRJ, jedan od komentatora je napisao nešto što se svodi na „ko je Crnoj Gori branio/dozvolio da uvede nemačku marku dok je bila u zajednici sa Srbijom". Naivno sam verovao da smo makar ovu lekciju savladali i da nismo baš tako lako zaboravili otrovne strele ka Crnoj Gori, toliko česte u vreme Miloševića i Koštunice. Nadam se da će za pet godina, isti ovaj komentator napisati „A ko je gejevima ikada

Ne znam da li ste primetili kako neki ljudi pravo, pravdu i moral shvataju veoma selektivno i veoma rastegljivo. Toliko, da od silnog čupanja i vučenja tamo-amo sve tri pobrojane kategorije pretvoriše u karikature, a sa njima i sebe same. Sve to u silnoj želji da doskoče boginji pravde, preoblikuju je po svojoj slici i prilici i malo se poigraju tasovima na njenoj vagi.

Ali,

       Volim pse i verujem u izreku da je (pored knjige) pas čovekov najbolji prijatelj. Ali šta uraditi sa večitim, po svemu sudeći nerešivim problemom ničijih pasa u Beogradu?

      Psi lutalice se uglavnom kreću u čoporima. Svaki čopor ima svoju teritoriju, alfa mužijak je predvodnik a svi drugi članovi mu se pokoravaju. Slično ljudima. Međutim psi, za razliku od ljudi, tumaraju nesmetano prestonicom rukovođeni životinjskim instiktima i mogu se videti u svim krajevima grada, od suvog centra do zabačenih predragađa. Ko se sa njima nikad nije suočio, taj nikada nije ni dolazio u Srbiju. Koga čopor pasa lutalica nije bar jednom napao, taj ili ne živi ovde ili ne izlazi iz svog automobila. A ako nekom srećom niste doživeli napad, onda ste se sigurno više puta ježili slušajući horror priče iz prve ruke o izujedanim ili "samo" prestravljenim građanima u Beogradu, svih uzrasta.

 

Krenula sam mojim starim Renoom4 od kuće. Nisam prošla ni par desetina metara, kad sam naišla na kraj kolone vozila, i skontala da je veoma dugačka , čim sam već nakon par desetina metara od kuće, došla na sam njen kraj. Opet rampa!

Ispred mene… automobila i raznih... do zaprežnih vozila …u tri reda! Kolona od skoro par stotina metara. Gužva. K’o da idemo u Evropu ili na more , a ne u centar Novog Sada! Svi stoje, nervozni k’o zapeta puška i čekaju start kao na trkama. Škrgućem zubima od besa. Čuje se neki neodređen pisak i … evo nadolazećeg uzroka

Ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade (videti u Att.) i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa.

Predizborni plakati – prilika za uništavanje (ono malo) estetike gradova

Autor: dr Davor Džalto

Počele su predizborne kampanje.

Izbori su, sami po sebi, u svim društvima koja gaje tradiciju predstavničke demokratije, pozitivna stvar i prilika da „public opinion“ utiče na „public policy“. Ostavljajući ovom prilikom po strani probleme sa kojima se suočava savremena demokratija (o tome videti: D.Dž., „Kriza demokratije?“, u: Pravoslavlje 1080, 28-31) u ovom tekstu ću se fokusirati na jedan drugi problem, problem predizborne (anti)estetike koja se ogleda u predizbornim plakatima i načinima njihovog prezentovanja javnosti.

Čije su naše institucije kulture? 

Kakve se poruke iz njih šalju?

Kome se one obraćaju ― i da li je u njima ama baš sve dozvoljeno?!

Samo su neka od pitanja koja u poslednjih 50-ak dana sebi mogu da postave posetioci i  uposlenici  u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ―  od kada na vratima jedne od kancelarija MSUV, ispod imena dvoje kustosa, uposlenog PR delatnika institucije i jednog bivšeg direktora, imaju priliku da se susretnu sa "izloženim" likom Josifa Visarionoviča Staljina.

Šta, dakle, traži Staljin u Muzeju

Pre nego što sam počeo ovo da vam pišem, pomislio sam kako je možda previše baviti se fenomenom zvanim garda u roku od samo nekoliko dana. Ali kada sam pažljivije osmotrio sled događaja, ispostavilo se da za tako nešto ima razloga, i to ne malih. Oblak medijske prašine koji se ovih dana u Mađarskoj podigao ne oko jedne, nego više gardi, zahteva da osvrt od pre nekoliko

Zamolili me drugari, pa evo, da vas pozovem - ako ste veceras raspolozeni za malo blues/jazz/rock standarda i ne mrzi vas da prosetate do "Bele Ladje" (ispod Brankovog mosta), mozete da im se pridruzite.

Oni se vabe "Moon Dance" i veceraske sviraju tamo.

Ulaz je "celih" 150 din.

Nadam se da cete se lepo provesti - ja, nazalost, ne postizavam, klinci, skola i tako to, ali delegirala sam Zmua.