Asmir Kolašinac je osvajanjem zlata na dvoranskom evropskom prvenstvu ostvario najveći uspeh u istoriji srpske atletike!

 

Ipak, digla se prašina što je čovek, proslavljajući pobedu, stavio i zastavu Sandžaka oko struka!?

Taman prođe ono sa aflatoksinantnim mlekom i misliš da je repertoar gluposti za ovu godinu ispunjen i da možeš da se bar malo opustiš a onda pročitaš u novinama:    

 Karadžićev plan: Marakanu i "JNA" srušiti, pa sagraditi jedan stadion!

Nema komentara, nemoćan si pred ovim nasiljem na pamet. Još je gore što će se oko ove nebuloze razviti burna, kreativna diskusija po štampi i teveima i po kafićima i politkomovima, eto, ima tužni narod čime da se zanima.

Dakle, ipak ne mogu da odolim a da ne kažem o tome. Nacionalni stadion u Beogradu je na vidiku i već je potpisan ugovor o tom poduhvatu, neki Englezi su u pitanju izgleda, mada se ne zna odakle pare i gde će taj objekat da bude izgrađen, ali nema veze, idemo napred uprkos logici i ekonomiji koje kao što je iskustvom i empirijom u ovoj zemlji dokazano, samo otežavaju stvari i koče napredak. I kako to biva u naviknutoj brzopletosti koja je postala način ponašanja o realnim potrebama se ne govori, ni reči o tome, koga to još zanima, velike reči i ideje su važne kao i oko svega drugog u državi.

Не знам да ли је и колико Кинезима битно што се римски цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август, познатији као Константин Први Велики, родио у Нишу. Исто тако не могу да претпоставим ни значи ли ишта у животу једног Кинеза то што су Нишлије у години обележавања 1700. годишњице Миланског едикта сматрале веома важним да остане забележено ко се први родио у њиховом граду на Константинов рођендан.

Да сам Кинез, сумњам да би ми се поглед задржао на таквој вести, али, свакако би на наслову „Чекали српског Константина, а родио се Кинез!”. Или – како је пропао покушај владике нишког да свету представи новорођеног српског Константина Великог.

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

 

Sa fizikom sam se, priznajem, odavno posvadjala. Ali mi je istorija stara prijateljica. Imam svoje heroje. Da sam kojim slučajem živela u Beogradu 1. juna 1892, tiskala bih se na železničkoj stanici medju ministrima, profesorima, omladincima, radnicima i seljacima. Gurala bih se sva srećna da ugrabim jedinstvenu priliku i vidim Nikolu Teslu.

Grad je pozornica gde se mnoge i različite scene spremaju za moguće nadolazeće događaje koji se menjaju začuđujućom brzinom i množe, prepliću se i ne poštuju redosled ni po vremenu nastanka niti po važnosti, pa je oku građanina po nekad teško da ih sve primeti a kamo li da ih zapamti. Ali ipak kad se sve sa vremena na vreme pregleda, razvrsta i složi po nekom, kakvom takvom redu, ostanu kao sasvim vidljive samo tri osnovne scene a kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje originalne, ali ipak samo neka vrsta replike. Jedna je stalna, dugo stoji i za nju nekada napravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i prepoznaje i spominje: Kalemegdan sa kulama i posle dodatim Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, Ratno ostrvo i obale Dunava sa druge strane gde grad još nije kročio, preostale šume na Košutnjaku i tu su scenske i scenografske promene spore, događaji iz gradskog života ih ne dotiču često. Druga vrsta scena su gradski blokovi na dorćolskoj padini, Neimaru, Zemunsko središte ili urbana matrica Novog Beograda gde su scenografske promene u skadu sa gradskim potrebama što izaziva promene koji svaka nova generacija građana može da primeti. Treća vrsta scene su one posvuda, povremene, često promenljive.

 

Veljko Kockar, an all-but-forgotten cartoonist from pre-WW2 Yugoslavia, was the creator of the Kaktus Kid, a Disney-inspired hybrid of man and cactus. After liberation of German-occupied Yugoslavia, the newly established Communist government denounced Kockar as an enemy of the state and, without a trial, shot him as an allegedly Gestapo agent.

 

 

Dakle... nije mi jasno zašto se Novi Sad konstantno definiše kao „miran i pitom“ grad? Otkada znam za sebe on je bio daleko od idiličnog i grada bez zločina, kakvim ga izgleda pamte samo generacije čije su lice prekrile bore. 

Zapravo, prvi put sam tu njegovu nesavršenost osetio na koži kao klinac kada se devedesetih godina jedna žena u kvartu ubila.

Poštovani,

čitaoci ovog bloga, o najvećoj tragediji u Smederevu iz 1941. godine, na ovom blogu, pisao sam nekoliko puta. Pošto su se javljali čitaoci iz raznih krajeva Srbije, koji su te događaje komentarisali i dali predlog da se ove godine 05. juna 2013. godine u Smederevu održi komemoracija žrtvama ove velike tragedije, ovde pišem ovaj tekst kao 

J A V N I  P O Z I V