Komšija iz kraja, tu oko Botaničke bašte, priča kako je je ponesen radoznalošću obilazio Evropsko prostranstvo, posetio je prvo Pariz, otišao vozom do Amsterdama, pa autobusom do Kopenhagena i posle je pio pivo u Pragu. Usput, u povratku ka Beogradu prominuo je Frankfurt, Minhen, Beč i Peštu ali i još neke gradove ne manje poznate koji su uvek usput u toj prenaseljenoj Evropi te se ne mogu mimoići, ali mu je bilo smorno da ih sve imenuje i nabraja. Putujući, kaže komšija, gledao je, razgledao, zagledao i ponekad prepoznavao slike gradova sa razglednica, turističkih flajera, slikice sa ekrana kompjutera ili televizora, pamtio je ambijente, atmosferu po ulicama i kafanama, pardon, kafeima i sve mu je to ličilo na opuštenu atmosferu u kojoj se nije osećao strancem. Prepisivao je viđeno u svoju virtuelnu beležnicu da ima o čemu da priča kad se kući vrati.

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

Opet se ovih dana puno vozim busevima. Lica i glasovi. Priče. Ispričane, izmišljene, nadovezane, razvezane, bez početka i kraja.  Neke viđam češće od drugih. Polako sklapam priče. Izmišljam ustvari.Trudim se da gledam, ne da slušam.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

Tradicionalna radost i više puta do sada potvrđeno zadovoljstvo povodom odlaska na beogradski Sajam knjiga, ove godine su uzdrmani prvim utiskom, na samom ulazu. Sa velikih sajamskih postera smeše se likovi formata Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Sonje Marinković i Vesne Dedić Milojević i njihovi GIGA - MEGA - NAJ bestseleri. A u Hali I sledi hladan tuš: glavna "zvezda" koja potpisuje svoju knjigu "Neukrotivo srce" je Suzana Mančić.

U senci ovih "glamuroznih pojava" ostala je i godišnjica rođenja našeg nobelovca Ive Andrića i izdanje I kola sabranih dela Stanislava Vinavera, u redakciji profesora Gojka Tešića.

Šarm el Šeik je jedno totalno sumanuto mesto za živeti. Ponekad mi se čini kao da sam deo nekog socijalnog eksperimenta. Populacija  je sastavljena od svih mogućih nacija, veroispovesti, starosnih dobi i socijalnih statusa.  “Starosedeoci” su oni koji su došli ovde pre 20-ak godina a pravi starosedeoci, beduini, su potisnuti u Sinajsku pustinju. Većina Egipćana koju viđam ovde je došla skorijih godina tako da nije retkost da “beli” starosedeoci znaju više o ovom mestu nego sami Egipćani. Ovde moram da napomenem jednu važnu stvar – Beduini i Egipćani nisu isto! Do skoro niko se nije rađao u Šarmu i niko nije sahranjivan u Šarmu. Porodilišta su počela da se otvaraju poslednjih par godina a groblje još uvek nije ni u kakvom planu.

Ili ... ko to dira vlast Srbinu?

Reče jedan moj zemljak i blogokolega da ne pamti kada je naš rodni grad bio na naslovnim stranama novina. Ni kada je bio najtopliji grad u Srbiji ikad? Ni tad. Sad jeste.

Danas je punih 68 godina od kada je Beograd konačno oslobođen od nacističke okupacije.

Povodom 68.godišnjice oslobođenjа Beogrаdа u 2.svetskom rаtu predsednik Srbije Tomislаv Nikolić je,  uz prisustvo počаsnog strojа i orkestrа Gаrde Vojske Srbije, predstаvnikа borаčkih udruženjа i predstаvnika аmbаsаdа Ruske Federаcije, Ukrаjine, Belorusije i Azerbejdžаnа u Republici Srbiji položio venаc na  nа Spomen Groblju oslobodilаcа Beogrаdа u 2.svetskom rаtu. U spomen-knjigu predsedik Srbije je tom prilikom upisаo:

“Dok postoji jedаn grаđаnin Srbije, jedаn Srbin, dok postoji ljudsko sećаnje, učićemo decu dа trebа dа se trude mnogo kаko bi oprаvdаlа život i slobodu koje ste im podаrili“.

 

Vence su položili i predstаvnici Ministаrstvа rаdа i socijаlne politike, Ministаrstvа odbrаne, Grаdа Beogrаdа i Sаvezа udruženjа borаcа Nаrodnooslobodilаčkog rаtа Srbije.

Naravno, nije bilo pripadnika tzv.“drugog antifašističkog pokreta“ kao ni patrijarha i drugih velikodostojanstvenika SPC koji radije veličaju one koji su bili protiv partizanskog pokreta. Oni drže opela i pomenene onima koji su veličali lik i delo Hitlera. Sramota.