Neki dan na Novom Beogradu uslikavam fotke oko Fontane, gledam okolo i mislim o tome da je taj urbanizam smišljen i nastao u vreme dok je stolovao Drug, za koga se govori da je bio diktator i nenaklonjen nekim građanima Juge po nacionalnoj ali i političkoj osnovi. Začeta je i izgrađena prihvatljiva, moderna urbanistička vizija Novog Beograda, nastala u vreme posle rata u pokušaju stvaranja novog društva. Nije, naravno, Novi Beograd bio njegova lična kreacija, strvarali su je sa neopisanim entuzijazmom i željom za novim formama i urbanim konceptom, primerenim postrevolucionarnom periodu, mnogi arhitekti. Sasvim neuobičajeno za vođe sa epitetom diktatora, Drug je ponuđenu viziju grada na konceptu moderne prihvatio, promovisao je i dao befel da se zovu geometri, zidari, drugi majstori i naravno narod, akcijaši jer bez tog krema torta ne bi valjala.

Raskalašna haotičnost sa jakim mirisom agresivnosti uz blagu raspalost svega je prva stvar koju osetiš kad ulaziš u Srbiju. I nedostatak istog kad predješ njene granice. Čim je napustiš osetiš da se okolina promenila, da su sitnice drugačije i to strašno krene da bode oči, pa izazove neku potmulu tugu, setu, šta li je, o kojoj sa saputnicima ne pričaš jer je svima vidljivo, jasni i neprijatno. Jasno je da živiš u društvu koje nije stanju sebe da organizuje, da se pribere i privede minimumu životne pristojnosti, da je sve što vidiš samo imitacija civilizovanog društva, od pretankog autoputa ulegnutog od kamionskih guma do pogrešno shvaćenih sloboda i demokratije.

 Knjiga „Traganje za gradom“ je pogled na rad Arhitekte Đorđa Bobića u proteklih pedeset godina. Izabranih sto pet projekata i tekstova nastalih u proteklih pola veka traganja (za gradom) prikazani su redosledom po godinama kako su stvarani, u izvornom obliku prvog pojavljivanja.

Dragan Đilas je za sve ove godine apsolutnog vladanja Beogradom trebalo da omogući kvalitetan javni prevoz, sa adekvatnom bezbednošću prevoza putnika i odgovarajućim kapacitetom za potrebe građana. I to na način da javni prevoz mogu da koriste sve socijalne grupe pod razumnim uslovima.

Na žalost, Dragan Đilas radi upravo suprotno. Pod izgovorom da uvodi red, uz pomoć svoje privatne vojske koja se zove komunalna policija, Dragan Đilas pomaže privatnoj firmi Apex da zaradi što više na nesreći i muci Beograđana koji se prevoze u nebezbednim i prenatrpanim vozilima GSP, a problem gužve želi da reši tako što će smanjiti broj putnika koji koriste taj bedni javni prevoz, odstranjivanjem socijalno ugroženih i ukidanjem linija koje ne ostvaruju dovoljan profit.

Zbog toga sam juče popodne bio sa prijateljima na protestu "Stop BusPlus", održanom na Zelenom vencu, odakle je posle krenula protesna šetnja preko Brankovog mosta do PC "Ušće". Protest je organizovao pokret građana "99% Srbije".

Ne mogu spavati. Tužan sam. Za nekoliko časova, u SAD-e, leti moj prijatelj, Radovan "Buco" Borović. Trajno seli, sa čitavom familijom. Odoše, on, Ljilja, Andrea i Dušan. Adresa im više neće biti na Bulevaru 380 kod Cvetka, tik uz tramvajsku stanicu, i baš preko puta Olimpa,nego u dalekom San Dijegu u Kaliforniji. Ne sumnjam da će se tamo snaći jer su to vredni, pošteni i dobri ljudi.

Buco je novinar. Radio je do pre neki dan u "Radio Slobodna Evropa". Mislim, da sam mu davno, pre više od dvadeset godina ja bio prvi urednik u radio - Kninu.

Pre tri godine i dva meseca objavio sam na mom sajtu tekst  “Narodni muzej u Beogradu … na listi čekanja”, posle je bio prikazan i na sajtu Narodnog Muzeja odakle su ga ubrzo na intervenciju Min. kulture i Visokog saveta za Slobodu mišljenja skinuli. Tekst  je o Narodnom muzeju koji je bio nekoliko godina zatvoren i nije dočekao da se realizuje urađen projekat za njegovu rekonstrukciju a koji je dobio građevinsku dozvolu i bio spreman za izgradnju.

Napomena: Uz dozvolu autorke Jelene Vasić, prenosim integralni tekst koji je objavio CINS (Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije).

Veoma unosan posao vođenja BusPlus sistema Grad Beograd dodelio je kompaniji koja je, nakon polu-javnog konkursa čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve ostale firme, bila jedini mogući izbor

Piše: Jelena Vasić

Konkurs za veoma unosan, i istovremeno skup, posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, Grad Beograd održao je po pravilima koje je sam doneo, ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.

Ima već godina dana kako je žiri u sastavu: Darko Radović, Roberto Simon, Josep Acebillo, Kurt Puchinger, Dragan Đilas, Vladinir Lojanica i Milica Grozdanić, izabrao i proglasio dve jednakovredne Prve nagrade (videti u Att.) i dobiše ih, naravno po jednu, Branislav Redžić i Sou Fudžimoto, na konkursu za urbani lik beogradskog priobalja podno Kalemegdana, tamo oko Kapetanije i Beton hale. Nagrađena su dva projekta sasvim različita u svim aspektima koje arhitektura poznaje, mada je posao žirija da odluči, da stisne petlju i kaže ko je bolje rešio stvar a neodlučnost i svoje dileme nema pravo da ostavlja raspisivaču konkursa.