Претпоставимо да је ово прича неког мог или вашег другара, боље ће звучати. Иде овако:

            ЉУБАВ У ДОБА КОРОНЕ

            Трећег месеца ере „короне“ зидови су почели да га стежу, а таваница као да се опасно приближавала па се сагињао кад пролази испод лустера. Изашао је али не вреди: кафићи једва да раде, сплавови  су „резерве“ за уходана друштва, улице празне – нема где да се лансира.

            И ту он, из досаде, почне да убада телефонске бројеве. Онако отприлике, на осећај. Чека да се јави глас, или гласић, спремио причу са варијацијама. Прва два-три – ништа, нервозне гласине, бесне на свет и свемир. Тек четврти зов, јави се прозукао мушки глас. Овај је кандидат за корону, помислио је и отплео причу:

            - Господине... Нашао сам ташну, или je то ташница, са вашим бројем телефона у њој.

            - Мој број у ташници?

            Задршка, присећање, па решење: дај даље!

            - Лана, то је нешто твоје. Тебе траже.

            Дај то лане, помислио је. Такве тражим!

Život mi se u Ad pretvorio a svi...

Nije mi više ni do čega! Da baš ne grešm dušu, do neba mi je stalo do moje žene jedine prave ljubavi koja još traje i sina. Ali ništa mi se ne radi! Upravo sam zatvorio izložbu koju sam pripremao više od tri godine i iako sam čak nezamislivo u ovo doba Corone bio zastupljen/reklamiran na televiziji (Kulturni dnevnik,

Ima tako nekih ljudi koji ti se nekad pojave u životu, sasvim slučajno, pa se onda, opet, izgube iz njega, sasvim slučajno, pa se opet pojave, štonobi babe rekle "iznebuha" al' u pravom trenutku.

E, upravo mi se to dogodilo ovih dana. 

Oni koji me prate na FB i Tw znaju da sam, ničim izazvana, zaglavila na operaciji na VMA i da sam danas, hvala na pitanju, došla kući. Ali, ono što nisam pisala, a i sad ću ostaviti ime osobe "tajno", jeste da mi je jedan bivši kolega dva puta spasao galvu - baš vezano za tu operaciju.

Daklem, znam čoveka još iz vremena kad smo zajedno počinjali u Radiju. Radili par godina zajedno, onda se rasuli na različite programe, sretali se povremeno na hodinuku, pozdravljali, ponekad popili kafu u klubu i toliko...

ИЗАШАО ИЗ КОВИД БОЛНИЦЕ

Меил мог школског друга и сарадника:

 Данас сам после две недеље  инфузија и осталих трансфузија изашао из ковид болнице XY. Чудо светско  је одустало од мене ,  ваљда сам   компликован и неукусан .

 Пред одлазак у болницу одштампао сам нулти примерак књиге и тако  завршио епопеју 

Zamislite ovako: sedite u svom dvorištu, pijete kafu i ćaskate sa komšijama i onda toliko jeziv smrad koji se širi naseljem - po ko zna koji put za više od deceniju - učini da se pokupite unutra, zatvorite prozore i zaboravite da imate dvorište jer ionako ne možete da ga koristite.
Da, bilo bi to ok da je samo jednom. Desi se. No, kada je smrad višegodišnji, čak višedecenijski i gotovo svakodnevan, onda uradite ono što su uradili ljudi iz jednog zrenjaninskog naselja, njih nekolicina: ustanete od stola, uzmete svoje smeće iz kante i odete da ga ‘itnete preko ograde kafilerije. Vi nama vaše, mi vama naše.

Naslov, istina, deluje pompezno i u izvesnom smislu je ubitačan, pa čitaoca može da navede na sumnju da se radi o nekakvom izmotavanju. Ali, što je najvažnije, lek je tu. Nije prazna priča.

Grupa naučnika je nakon  višemesečnog angažovanja našla način da se doskoči virusu covid-19. Predani tim, u čijem sastavu su naučnici SAD, Kine i Rusije, ustanovio je efikasan način da se nadmudri virus koji ugrožava ne samo zdravlje svih ljudi na planeti, već i samu ekonomiju.   

Neću se praviti da razumem kako funkcionišu i šire se virusi. Vidim šta prave. Dovoljno mi je. Neću ni da se pravim da znam kakve mere je potrebno preduzeti da se virusi ne bi širili u društvu ili makar da se njihovo širenje smanji. Iskustvo drugih pokazuje kako mere rade. I poštujem te mere. Da li su mere dobre dovoljne, dobre, pravovremene drugo je pitanje. I neću da se pravim da znam kakve bi bile idealne.