Овај текст (тј серија текстова) се дуго "кува", јербо је ствар крајње амбициозна ако се прича не заустави на уобичајеном синониму за јапански храну - сушију. Суши јесте аутентично јапанско јело које је освојило свет, међутим, Jапанци суши једу много ређе него што се генерално верује, а има их доста који живу рибу једноставно не могу ни да смисле. Па шта онда једу? Зашто су толико здрави? Хајде да видимо.

На слици: Гјуудон-шаке теишоку (донбури са говедином и лососом) - ланац ресторана Јошиноја, раширен по целој земљи. Што је цена хлеба за нас у смислу оријентира за инфлацију, то је гјуудон (без лососа) за Јапанце (прошле године поскупео за десет јена након двадесет пет година, са 280 на 290 јена)

Draga mama ako dube mogo jabi da mi kupš...

(Draga mama, ako bude moglo, ja bih da mi kupiš...)

Kažu da je Leonardo bio genije. To niko ne spori. Kažu i da je bio disleksičan i da je ono njegovo pisanje „u ogledalu" posledica disleksije, a ne genijalnosti.

Znam da će mnogi osporavati tu činjenicu, ali ja ću se, eto, složiti.

Zato što imam dvoje disleksične dece.

I zato što sam kod mog Mudrice-Filozofa shvatila o čemu se radi kada mi je, u prvom razredu, sav srećan doneo iz škole DVE stranice nečega što je prepisao sa table, ispisane „Leonardo style" - u ogledalu.

Na moje pitanje - „Šta tu piše?", dete je, uz malo tuc i muc počelo da čita kao da je sve najnormalnije ispisano!

Dobro...

Krenem u istraživanje, potražim stručnu pomoć, proučim materiju i dođemo, jako brzo, do dijagnoze. Usput, naravno, Žmu sav srećan, konačno otrkije u svojoj četrdeset i nekoj da ono, što ga je mučilo celog života (čitaj: pisanje sa sve brkanjem slova i sporo čitanje), u stvari ima svoje ime i pogađa, otprilike 10% stanovništva. Na svetskom nivou.

Citiram:
„A! Pa ja ipak nisam bio lenj i glup u školi, samo sam disleksičan!"

Nego, zašto vam sve ovo pričam?

* (Pravi razlog za postojanje četrdesetosatne radne nedelje)

Piše: Dejvid Kejn
Preveo (na brzinu): Bili Piton 

  Dakle, ponovo se nalazim u svetu zaposlenih. Pronašao sam dobro plaćen posao u mašinskoj industriji, i kao da mi se život vraća u normalu posle devet meseci koje sam proveo putujući.

Budući da sam tokom tog perioda živeo sasvim drugačijim životnim stilom, iznenadni prelaz na radnu satnicu od 9 do 5 razotkrio je nešto u vezi s njom što mi je prethodno promicalo.