Dragi dr Stanojeviću,

Mnogo mi je žao što sam propustila vašu prezentaciju na sastanku koji je u Institutu Batut održan 27.11.2008. godine, ali sva sreća te postoji audio-zapis, pa sam naknadno ipak uspela čuti o čemu ste govorili. Nesreća je samo što se audio-zapis poziva na slajdove iz vaše power-point prezentacije, koju nemamo, pa bih htela da vas zamolim da mi istu dostavite, ako je ikako moguće, na adresu: kengurica@majkahrabrost.com.

Dobih opet nešto zanimljivo putem mejla, pa delim sa vama. Za one koji ne znaju, ja sam horoskopski Bik / Bivo - hedonista, hrana mi je osnovna ishrana. Nema ptice do prasice i te fore.  Ovakve me priče uvek zabave, ali ih brzo i zaboravim. Možda zabave i vas:)))

Ako niste znali... evo....  

Kažu da svaki dan moramo pojesti jednu jabuku, a i jednu bananu... radi kalijuma.
 
Takođe i pomorandžu

Dođem ja danas na sastanak Posebne radne grupe BF+ na Batutu, i zateknem prof. dr Stanojevića kako sedi i čita "Politiku", strana 7.

Brzinom munje isučem i ja svoju "Politiku", strana 7. (Da i ja delujem mudro i obavešteno.)

Priđem čoveku, pitam:

"Dr Stanojeviću, da li bismo mogli da porazgovaramo?"

"S vama ne razgovaram dok mi se ne izvinite! Otkuda vama uopšte ideja da je muž Jelene Karleuše bio u operacionoj sali?"

"Piše u novinama. A šta, nije bio?"

"Nije bio."

"A tetka?"

"Otac nije bio."

"A tetka?"

"Otac nije bio."

"A tetka?"

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece, jedno mi ostalo da ga anđeli čuvaju, odneo ga šarlah, troje su me učinili bakom i prabakom, a sad mi je i praunuka trudna...

Gost na blogu: Kengurica 452

E, deco moja, šta se sve dešava...

Ja se zovem Evdokija, svi me zovu Seka, imam 89 godina i rodila sam četvoro dece,

        da li jedna ovakva pilula može i treba da se prodaje u slobodnoj prodaji, bez lekarskog recepta, maloletnim devojčicama koje su sinoć pristale na opciju -bez kondoma ćemo ili koje nisu sigurne da su sračunale kako treba plodne dane ili  koje su previše popile da bi se sećale.. Možda sve ovo zvuči prevše dramatično, a možda i ne..

ili Kako je dopisnim putem bolesno dete osuđeno na smrt. 

Anastasija Trajković ima devet godina i tumor koji joj je pojeo dobar deo lica, i koji brzo i neumoljivo putuje ka njenom mozgu. Ne bude li zaustavljen, ovo dete će umreti. Jedina Anastasijina prilika da preživi je da pod hitno bude poslana u inostranstvo, na fokusirano zračenje tumora, tretman koji uspeva kod 97% odsto dece koja su mu podvrgnuta. Problem je u tome što to košta, njeni roditelji naravno da nemaju tih para. Još veći problem je što više nema ni vremena da im se pomogne, svako skupljanje novca od samilosnih građana bi bilo uzaludno trošenje Anastasijinih sve manjih šansi da preživi.

Najveći problem u ovoj priči je država, u obliku organa koji se zove RFZO. Naime, Prvostepena komisija RFZO je odbila da pošalje Anastasiju na lečenje u inostranstvo. I to uprkos tome da joj njen pravilnik nalaže drugačije. I uprkos tome da su lekari sa Instituta za majku i dete u Beogradu, potpomognuti znanjem stranog stručnjaka, dali jasno i napismeno mišljenje da Anastazija ne može biti izlečena u Srbiji, jedina prilika da preživi je inostranstvo: “Mišljenja smo da devojčicu treba uputiti u nadležni centar za hordome, tj. savetuje se protonsko zračenje radi redukcije tumora i procesa koji se dalje širi”.

U četvrtak Anastasija izlazi pred Drugostepenu komisiju RFZO. Bude li je i ova komisija odbila, Anastasija, dete staro devet godina će umreti. Ako neko ovo pisanje smatra pritiskom na Drugostepenu komisiju, neka to slobodno smatra i dalje. Očito je da RFZO bez pritiska javnosti svoj posao neće raditi, niti će se mnogo potrisati zbog toga što to neku decu života košta.

Postoje ljudi koji se teško rastaju sa nepotrebnim stvarima. Za mene su to na prvom mestu papiri - garancija za laptop koju znam da moram da čuvam ali mi nikada ne padne na pamet da proverim da li je istekla, izveštaji sa raznoraznih konferencija, flajeri za zlu ne trebalo u širokom luku od bućkuriša za doneti do vodoinstalatera, nađe se i poneka "poruka lične prirode" koja, da ne bude zabune, nije starija od naše ere novih komunikacija nego je silom prilika pisana rukom pa deluje kao čist artefakt romantizma.

Znam da s pićem ne valja preterivati. Ja ne preterujem, ali moja žena misli drugačije i tvrdi da imamo problem.  Pokušao sam da joj dokažem da moj problem nije to što pijem, već to što sam odličan pisac, a još uvek anoniman. Predočio sam joj vrlo čvrste argumente. 

Pre nešto više od godinu dana MPAA (Motion Picture Association of America) najavio je da će se pušenje, pored seksa nasilja i psovki, uzimati u obzir pri davanju restriktivnih oznaka filmovima. Ove oznake će biti upozorenje gledaocima i zabrinutim roditeljima da u filmu se "glamurizuje" pušenje. Svi filmovi u kojima se puši treba da nose oznaku R tako da mogu da ih gledaju samo oni stariji od 17 godina. Liberalne grupe smatraju da su ovakve zabrane smešne i da je rizik da neko dete zapali cigaretu posle gledanja filma u kome se puši u stvari "cena slobode".

"Okej imam 6 nedelje gipsa i ko zna koliko nedelja rehabilitacije, daj da spasim ako mogu neki dan."

Bacio sam se na čitanje da vidim koliko prosečno traje oporavak, kakve su prognoze, kakva je verovatnoća da ću opet moći da se bavim sportom. Gledao sam šta se dešava u svetu, kako se odvija oporavak drugih ljudi sa povredom poput moje. Kako to rade vrhunski sportisti u poznim sportskim godinama...

Nadam se da moje iskustvo sa pokidanom ahilovom tetivom neće nikome trebati u životu ali ako je zatrebalo nadam se da ćete naći barem neku korisnu informaciju kako da nešto uradite ili kako da ne uradite. Moj utisak je da sam ja izvukao iz veoma komplikovane povrede maksimum. barem za sada. Ako se, ne daj bože, iskida opet, pisaću opet.