Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.

Ko o čemu, dr Stanojević o svojoj traumi iz detinjstva.

Ne može čovek da da intervju, a da ne uporedi žene s prasicama, pa to ti je. Dobro, majku mu, dokle? Sva sreća, intervju ima i odgovor na "dokle". Do penzije, koja nastupa za četiri-pet godina. Oh, hvaljen Gospod i Devica Marija! Strpećemo se još toliko, kad trpimo već decenijama! Samo da se ne predomisli, pa da ne ostane da radi i preko toga. Ako mu to padne na pamet, predlažem da jurimo sponzore za prikupljanje para za izgradnju sigurne (drvene) kuće u Grčkoj, da mu kupimo kartu, okupimo se na aerodromu i pevamo uglas "A sad adio..."

U organizaciji Udruženja za javno zdravlje Srbije, 31. Januara 2010, u Beograd dolazi Dr Michel Odent.

Dr Odent je veoma poznat reformator u domenu trudnoće i  porođaja. Tokom 1970-tih godina pokrenuo je u Francuskoj značajne promene u akušerstvu. Uveo je u porodilišta kućnu atmosferu, zatim mogućnost porođaja u vodi, kao i podoj u prvom satu nakon porođaja. Takođe je uveo i nefarmakološke metode za ublažavanje bola tokom porođaja.

Sredinom

 

          Sreo sam ga na autobuskoj stanici, čekajući prevoz za Zrenjanin. Razgovor sam započeo iz jednog jedinog razloga - bilo mi je beskrajno dosadno, a on je bio jedina osoba u mojoj neposrednoj blizini. Bojan (nazovimo ga tako) je sedeo na drugom kraju moje klupe i gledao autobuse kako dolaze i odlaze i ljude, parove i porodice kako se dočekuju i ispraćaju, ljube, mašu, pozdravljaju, plaču i odlaze spokojni. Delovao je glupo i isprazno,

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji

Akcija koja je pokrenuta na facebook-u i koju moram da podelim sa vama:

Dragi prijatelji,

početkom februara biće posečeno 500 stabala platana u Bulevaru kralja Aleksandra, najstarijeg i najlepšeg drvoreda u gradu. Na Facebook-u je pokrenuta je akcija Sačuvajmo beogradske platane u okviru koje želimo da uputimo što više pisama gradonačelniku, ne bismo li sačuvali platane.

Prvo ću pokušati da objasnim šta znači ovaj pridev. Koristi se u mom čarapanskom kraju ali i na jugu Srbije. Za čoveka za koga se kaže da je rljav se misli da nije čist, da mu postupci nisu u skladu sa nekim široko prihvaćenim normama (ne misli se samo na sitnice vezane za higijenu), da je prljav, recimo kad jede da ostane tako zamazan, duva nos na zemlju na sred ulice, pljuje svuda i sl.  Možda

Da gomila stvari razvijenih u okviru novih tehnologija za industriju rata završi i kao nešto korisno za obične ljude, znam čak i ja. Zato me je otvorilo u faci kada sam procitala da će izraelski vojnici dobiti specijalne čarape koje mogu da se nose neprekidno dve nedelje, a da ne počnu da smrde niti izazovu pojavu gljivica na stopalima, kako izveštava izraelski dnevnik Mariv. Super

Iza ovog pomalo bezazlenog imena krije se tajanstvena bolest, koja prema dosadašnjim saznanjima ima potencijal da dovede do izumiranja čitavih vrsta slepih miševa. U prvom redu onih koji zimi prelaze u hibernaciju, dakle spavaju zimski san. Radi se o milionima slepaća, medju kojima ima i nekoliko vrlo retkih vrsta, koje su i inače bile na ivici izumiranja (Indiana bat). Do nedavno je sindrom bio izolovan na severnoameričkom kontinentu, a krajem prošle godine su otkriveni prvi slučajevi i u Evropi, u Francuskoj.

 

Sećanje je čudna stvar. Selektivna. Svesno i nesvesno neke stvari nestaju, neke ostaju. Tek ja sam o njoj gotovo sve zaboravila. Sećam se detalja nekih, nekih situacija, vrlo jasno njenog lika, i najjasnije imena, Lidija. I posebno jednog razgovora.