Ovo nije blog o tenisu!

[Umeš li lepotu?]

 

Toga dana bilo je desetak dece na Plaži. To jest, u plićaku. Srednje jaki talasi bili su im glavna atrakcija. Posmatrano sa strane, izgledalo je da su talasi postali tobogani, krila za letenje i ko zna šta još što su samo deca vešta da naprave. Samo su dva dečaka, braća gnjurila u potrazi za kamenom lepšim od prethodnog. 

- Pogledaj ovaj!, ushićeno je viknuo jedan.

Među svom decom, prepoznao sam samo njih dvojicu, dečake od, pretpostavljam, 7-9 godina i njihovu sestru, devojčicu par godina mlađu. Oni su bili svakodnevni stanovnici Plaže. Za njihove roditelje sam, u nekoliko dana koliko sam dolazio na Plažu, čuo samo kako su mnogo dobri ljudi. Ali, mnogo dobri ljudi. Kul i gotivni za druženje, ali pre svega baš dobri. 

Današnja deca nemaju pojma da se igraju. Nisam u fazonu kako je u naše vreme vazduh bio kao na švajcarskim alpima, ali kada je igra u pitanju, ako nisu one u kompjuteru ili online, preti joj potpuno izumiranje. Nisam 20 godina videla da neko igra šantiskole, između dve vatre, lastiš...Recite gordancu da ću je banovati ako počne da mi objašnjava naučno u kom su pravcu evoluirali, i kako jedna generacija bla, a druga truć.

 

 

 

 

 

 

 

 

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Prepoznajete li ovog mladića?

Sumnjam. Možda bi samo dobro izvežbano oko nekog policajca ili plastičnog hirurga u liku ovog razbarušenog, da ne kažem raščupanog, momčića tek nagaravljene usnice koji u ruci ležerno drži crni Davidoff i ispred kojeg je čaša crnog vina, prepoznalo nekadašnjeg herflikovski urednog i zalizanog secular humanist, fruitarian, democratic socialist, asexual & antifascist...

Dame i gospodo, pred vama

U današnje vreme gledamo mnogo neinventivnih reklama. I glupih. Pa i ponižavajućih. Učimo sebe da ne reagujemo, jer svi verujemo da odluke ne donosimo na osnovu njih. Manje više, lično se na sličan način ponašam, odbijem im na glupost i olako potrošen novac za oglašavanje. Osim... osim ako su u pitanju deca. Poslednja u nizu kampanja koje su mi „naišle na živac" je kampanja Erste banke za stambene kredite, čiji je teaser na bilbordu , izazvao

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

AleXandar Lambros

Dva puta godišnje, u jeku zime i u jeku leta (posebno tada) ja budem zadovoljan svojom profesijom. Ostatak vremena gunđam, uglavnom u sebi jer svako moje glasno izrečeno negodovanje naiđe na salvu nerazumevanja i rafalnu paljbu argumenata: „A šta bi ti? Da ti se ne zna radno vreme, da ne znaš šta je vikend i šta su praznici, da te svakakve budale maltretiraju i iživljavaju se i ucenjuju, da ti puca kičma i obavljaš pet poslova za platu od pola jednog?

Ok, kontam. Budem, naravno, primoran da izrazim puno razumevanje i delimično slaganje - zaista se ne bih žalio da je plata tri puta veća nego što jeste (1.200 evra ukoliko ste srećni da imate pun fond časova). Ali, na moje zaprepašćenje tek ova izjava izazove erupciju negodovanja i komentara. Šta ja, za boga miloga, umišljam? I znam li ja uopšte šta sve ljudi rade i za koje pare?

Jos malo pa tri godine kako me nije bilo ovde. Odmorili smo se jedni od drugih, ali mislim da je vreme da nastavimo.Za pocetak, ili nastavak, na blog stavljam text koji sam pronasao danas popodne , i koji me je veoma dojmio.
Autor je Tatjana Stevanovic,a nasao sam ga na webu

Uz njeno odobrenje prenosim vam text u celini