Krajem osamdesetih godina XX veka, uoči raspada Jugoslavije, učiteljica života je kao na tacni ponudila jednog čoveka, stručnjaka najhrvatskijeg imena i najsrpskijeg prezimena, rodjenog Bosanca. Ante Marković je rodjen u Konjicu, gradu odakle je potekla još jedna izuzetna ličnost jugoslovenskog duhovnog prostora, slikar i književnik Zulfikar Zuko Džumhur. Kao poslednji premijer SFRJ, Ante Marković je učinio i ponudio sve da ne dodje do gradjanskog rata. Čak naprotiv, da tadašnja Jugoslavija udje u Evropsku zajednicu, preteču sadašnje Evropske unije. Krajem 1989. godine pokrenuo je program ekonomskih reformi, koje se uključivale stabilizaciju dinara i vezivanje za austrijski šiling, kao i privatizaciju raspodelom akcija radnicima. Epilog: zauzdavanje visoke inflacije i povećanje životnog standarda.

Apple je ogledni primer veličanstvenog preduzetništva. Ta priča je, tako romantično, počela u garaži. Godinama je siroti mali David kaskao i posrtao za Microsoft Golijatom. A onda je odlučio da promeni strukturu i samu kičmu svog posla. Iz fokusa je izbacio kompjutere i ubacio mobilne uređaje. Sledile su genijalne inovacije i uspeh epskih razmera.

Ovoj priči nedostaje jedan detalj. Apple-ov uspeh ne bi bio moguć bez uloge države. I to kakve uloge! Država je razvila i u svojim rukama godinama držala „smart“ tehnologiju koja je posle ubačena u Apple smartphone. Tu tehnologiju

Deficit republičkog budžeta u prva tri meseca ove godine iznosi preko 600 miliona evra. Ako nastavimo ovim tempom, deficit će na kraju godine iznositi 2.5 milijardi evra.

Iako smo mi ovde, na osnovu relevantnih prognoza relevantnih prognozera sva suštinska i personalna rešenja odavno znali - eto došao je dan i čas da i Glavni odbor SNS  a i profani građani Srbije saznaju sa kim ćemo u Promene. 

Kakva vlada takvi i sindikati. Bez kompasa. Bez ideje. Bez osećaja da zakoni gravitacije važe i u ekonomiji. Sa čvrstom verom u besplatan ručak i teoriju da negde postoji džak sa parama, novcem koji im pripada, a koji im neko nepravedno ne da. Tako da je dovoljno da naprave dovoljno veliki rusvaj, i džak će se otvoriti.

Da li je neko od njih računao koliko bi to koštalo i ko to treba da plati? Da pokušamo. 

Često slušamo priče o strašnim posledicama loše privatizacije, o korupciji koja nas je uništila, o silnom iznetom kapitalu iz Srbije, kojeg, uzgred budi rečeno, faktički nemamo. Da bi barem deo ovog narativa pokušao da osporim analiziraću privredni rast i zaposlenost posle 2000.
Pođimo od ključnog pokazatelja: stope rasta BDP po stanovniku. Taj indikator je u periodu 2000-2013 prosečno rastao 3,5%, što je jednako proseku centralne i jugoistočne Evrope (podaci za 2014 ne mogu bitnije da promene sliku, iako projekcije EBRD ukazuju da će Srbija imati nešto sporiji rast od

Srpska država je u problemu. To je neko opšte mesto oko kog se svi slažu. Nabrajanje tih problema je već prilično dosadan posao jer je svima muka da iznova slušaju o niskim prosečnim primanjima, nedovoljnim penzijama koje u zbiru sapliću državni budžet, sve većem državnom dugu, zdravstvu koje svi koji rade plaćaju a bolesni prose novac da bi se izlečili, obrazovanju koje ne stvara obrazovane, u kome rade nezadovoljni a svoju decu mu prepuštaju preplašeni i zabrinuti...

Što sam ja najgori na svetu? Svima da se plati školarina za fakultet po izboru. Šta samo 20% najboljih u svakoj oblasti? Što ja da se takmičim kad je stresno. I što moram da dajam sve ispite u roku? Krivi su profesori što ne valjaju, i država, i zakon, i propala privatizacija, i tajkuni, i korupcija, i meni su obećali. Nisam valjda ja kriv što ne zadovoljavam uslove. Valjda je svima u interesu da se ja dugo i temeljito školujem, o trošku poreskih obveznika, u mom tempu, na temu po mom izboru.

Чим је изашао списак отворим и читам, читам, листам, проверавам, све се надам има ме.

Забавно је, ту је премијер Исланда, затим тата премијера Уједињеног Краљевства, Председник Украјине, понеки краљ, један фудбалер Барселоне, а и некакав музикант близак Путину. Дакле, све је увек исто, где је забава -- ту је и Путин.

U potrazi za ličnom srećom.

Priroda, evolucija, sloboda i humanizam

Šta je to liberalno? Slobodno? Prirodno? Neoliberali i desničari se pozivaju na individualno i prirodnu selekciju, levičari na kolektivno i humano. Šta uopšte znači prirodno?