Ovako otprilike izgleda moj razgovor sa protivnicima ministra Saše Radulovića:

 Ko meni može da garantuje da će kad poukida sva ta radna mesta u državnim preduzećima on uspeti i da otvori makar isto toliki broj mesta?

 Pa niko. Nema garancije ni za šta na ovom svetu. Nema garancije da sutra neće biti invazije vanzemaljaca na planetu zemlju.

Ili: od govana pita

Juče Dan Republike, sutra Dan nastanka Kraljevine SHS I posledično Jugoslavije.

Drugu ubila okupacija I revolucija.

Prvu... Oko uzroka smrti postoje oprečna mišljenja u desetinama varijacija. Možda bi najbliže istini bilo da joj je iznutra glave došla neefikasnost I opšta idejna korupcija naslonjena na sitne interese, I velika prekompozicija političke mape Evrope spolja.
No nije ideja da ovo bude tekst o jubilejima i davno izdrndanoj partizani/četnici vuni.
Hoću da kažem da je ono što nam se desilo a od čega evo 25 godina ne možemo kao društvo da dođemo sebi bauljajući naokolo sa uvek istim besmislenim pitanjima -kapitalizam.  

Kapitalizam nam se desio. Neophodan uslov za njegovo nastajanje jeste privatizacija. Da, to je ono o čemu se 25 godina - a poslednjih 12 naročito - neprekidno govori kao o izvoru svih zala.  

Kao prvo, mimo uvrežene besmislice da su privatizaciju pravili ministri I savetnici (Vlahović, Đunić, Đelić) - valjalo bi imati u vidu da je ova poslednja privatizacija bila privatizacija Zorana Đinđića.
A valjalo bi se podsetiti i konteksta i momenta u kome se moralo opredeliti za njen oblik: sporu i kobajagi pravednu, vaučersku  ili brzu I efikasnu uz uvažavanje iskustava drugih zemalja koje su tranziciju prošle.

Znala sam da se Engels rodio bogat a da je Marks bio siromašan, ali nisam znala razmere te bede dok nisam pročitala knjigu Fransisa Vina «Marksov Das Kapital».

Od sedmoro Marksove dece, detinjstvo je preživelo troje. Žena mu je stalno bila trudna ili bolesna. Život mu je bio neuredan, noću je radio, danju spavao, u istoj onoj kuhinji u kojoj se kuvao ručak i radio domaći. Spavali su na smenu a prežiljvavali uglavnom od prijateljskog dobročinstva Fridriha

Ekonomisti su dugo bili očarani snagom tržišta u promovisanju ekonomskog prosperiteta. Smitova ideja da sebični pojedinci (koji traže samo svoje lično bogaćenje) proizvode kolektivni prosperitet (kroz delovanje famozne ‘'nevidljive ruke tržišta''), odnosno teza o savršeno konkurentnim tržištama koja proizvode stabilnu ravnotežu, samo je jedna od mogućnosti. Jednostavno, model Adama Smita nije jedini, već samo jedan od mogućih (npr. tržišta mogu proizvesti previše nejednakosti ili neefikasno alocirati resurse; npr. tržišta bi nalagala da gradimo dva strujna dalekovoda).

Nova

Letnje vreme, pa evo malo letnjih tema za razmišljanje i maštanje. 

Slika sa Interneta

Recimo da vam se posreći, pa dobijete na lutriji ili u nasledstvo od bogatog ujaka iz inostranstva ili na neki treći način, milion evra, dolara ili neki čak višestruko veći iznos u „čvrstoj valuti". Možda ne milion nego par stotina, ali možda i nekoliko miliona.

Šta biste uradili sa tim novcem?

Tajni projekat Beograd na vodi dobija epske dimenzije spasioca cele srpske privrede. O njemu niko ništa ne zna, ni jedan ugovor nije pokazan javnosti, nikakva ekonomska analiza nije urađena, a na sve strane pljušte tekstovi oduševljenja od BOT-političara, BOT-novinara i BOT-analitičara o novom fantastičnom projektu koji će spasiti Srbiju od ekonomskog kolapsa.

Ne znam šta bih rekao sem da sam toliko dirnut obrazloženjem predloga za izbor novog Guvernera Narodne banke Srbije da sam pomislio kako bi ovaj momenat morao ostati zabeležen i kao poseban blog.

Naravno, zahvaljujem se našem Predsedniku na brizi za narod, državu, NBS i naš dinar!

Takođe podržavam princip stručnosti kao jedini u izboru najboljih kadrova za sve funkcije!

Da nisam sinoć već postavio drugi tekst pre nego što sam video tekst iz Danasa koji prenosim sada (a sličan tekst izgleda da ima i u Politici - kod njih je doduše akcenat na tome da li se APRu zabranjuje da izađe u javnost sa ciframa ili ne), ovaj blog bi još sinoć bio objavljen. Naime, često se na blogu pozivamo na rezultate, činjenice, stanje...pa možda nije loše navesti cifre dobijene analizom finansijskih izveštaja koje preduzeća podnose APRu.

Tekst kaže da su firme koje poslovale uspešno u 2014. su zaradile 416,8 milijardi dinara, dok su gubitaši ostali bez 518,6 milijardi dinara, što znači da je privreda sveukupno izgubila 131,78 milijardi. Koliki je intenzitet pada pokazuje to što je 2013. godine gubitak svih srpskih preduzeća iznosio 300 miliona evra, da bi za samo godinu dana bio učetvorostručen.

Pošto iz opravdanih razloga ne mogu da komentarišem kod Krstića, samo da kažem da, ma koliko da je on problematičan kao lik (sa svojom kombinacijom ničim opravdane arogancije, prenapuhanosti i mestimične gluposti), ovo su stvarno potpuno legitimna i na mestu pitanja:

"...Ko proverava da je ogromna svota novca data tamo gde treba i ko proverava da je dete (bilo koje, dakle, dete) dobilo najbolje moguće lečenje? Postoji li komisija koja roditeljima savetuje u koju svetsku medicinsku ustanovu treba da odu ili oni to rade sami, savetovani od laika, odnosno Gugla? Ko, znači, štiti