Истовремени излазак из стана је хаотична ситуација и када немамо госта, немамо пуне руке разних потрепштина без којих је немогуће организовати дечији рођендан. Потребна су бар 2 сета гардеробе јер сем елегантних слика биће потребно и мало потрчати бос по песку јер такви су услови. Имајућу у виду да Алцхајмер више није потпуни

 hvala Ti za sve i počivaj u miru.

 p.s. hvala Tanji Bresan, prijateljici iz Splita, koja mi je javila ovu tuznu vest.

 

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

U 69. godini života, preminuo Željko Malnar, hrvatski putopisac, dokumentarist i autor poznatog televizijskog anti-showa 'Noćna mora Željka Malnara'

Umentnik je neko ko svedoči u vremenu u kojem živi. Svojom ličnošću, talentom i požrtvovanošću staje ispred svih nas ranjiv, snažan, tvrda i meka srca guta sve što neko drugi ne može ni da zamisli, pa opet koliko god da se trudi i da živi što poštenije može, okružen isključivo svojom porodicom, uvek je vidljiv svima i

...jer i travka treba i rosu i kosu.

 Pronalazim se u svakoj recenici. Skoro.

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange

 

Odlomak iz romana "Isaija" 

(...) Пре но што је са последњег застртог степеника згазио у двориште, застао је и окренуо се. Нешто је ослушкивао.

- Чујете ли ово? - упитао ме је, загледан у даљину.

- Чујем - одговорио

 

Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca. Neki su mi nudili „biznis", neki nazivali

Zovu me ovih dana prijatelji, pitaju kako podnosim izolaciju i da li pišem. I poručuju: "Piši, Selice! Piši nešto lepo, nešto bezbrižno i sentimentalno. Piši o starim vremenima, o Mramorku i železnici, piši o ljudima i sokacima. Piši da imamo čime da prekratimo vreme i gde da se sklonimo od ovog ludila."

Bi' ja, pisala bih, i za vas i za sebe, samo mi se negde zaturile lepe slike. Pokrio ih strah od onoga što dolazi i tuga za onim što smo olako pustili da ode, jer se izanđalo i vreme ga pregazilo. Pisala bih o mirisu zemlje u rano proleće i kaćunima najnežnije ljubičaste