Društvo, sve najbolje u novoj godini žele Vam burazeri Kolin, Nastić, Šotić, Stošić i Tulić

gost autor:

pingvin, kadkad poludi:

( posvetio margariti)

Nekada davno, u jednoj dalekoj zamlji, nalazilo se jedno magično kraljevstvo. U tom kraljevstvu su svi bili srećni, jer je kralj bio veoma mudar i blagonaklon. Kraljevstvo je bilo bogato, stanovnici su bili radosni. Ali niko zapravo nije znao da se, brižljivo sakriven, pored kralja nalazila njegova desna ruka – jedan stari promućurni čarobnjak, koji je pomagao kralju pri donošenju najtežih odluka.

Jednog

(Esej o sopstvenoj poetici umetničog stvaralaštva, kao deo Magistarskog rada iz zidnog slikarstva, na temu Alegorija)

U razmišljanju kako bih mogla opisati i predstaviti sopstevnu poetiku, prvo mi pada na um da je to ipak prilično teško za slikara koji se isključivo vizeulno izražava. Međutim u ovom izazovu i razmišljanjima o predstavljanju sopstvenog sveta, inspiracije i tematike koja me je vodila u svom umetničkom stvaralaštvu, sigurno moram zaći i u onaj intimni, psihološki deo sopstvenog bića, kako bih objasnila odakle potiču odrđeni motivi i porivi

Putujem večeras. Idem na istu plažu kao i prošle godine. Prošlog leta sam bio sa drugaricom. Sad idem sam. Prošlog leta sam sam bio na plaži ili u kafani kad god je ona htela da se pridružimo nekome. Pridruživala se sama. Nije kao da nisam prvo veče pokušao da pričam sa tim ljudima. Sutradan mi se nisu javili jer sam sedeo na plaži sa njom: izvini, nije bilo zbog tebe, nego u nekoj priči sam bio sinoć s njom pa... Ma ne zanima me, meni se nisi javio, ne obraćaj mi se više.

Čudan osećaj da ti nepoznata osoba

olakšava dušu, obična i tužna osoba.

 Samo je pustih da priča.

‘’ Pa, obicno ujutru kada ustanem stavljam džezvu

da skuvam kafu, odem da se umijem,

kafa je za to vreme

- voda provri –

zakuvam kafu,

spremim se i krenem na posao.

“I encounter millions of bodies in my life; of these millions, I may desire some hundreds; but of these hundreds, I love only one.” ― Roland Barthes, A lover's discourse

Onaj trenutak kada uhvatite sebe da zurite u svoj odraz u ogledalu, možete li se prisetiti o čemu ste zapravo razmišljali? Ja sam se prisetio. Na slovenačkom se se prolaznost kaže minljivost. Mimo, imamo i mi tu reč. Uminuli, najčešće za bolove. Preminuli, najčešće za ljude. 

Kupio sam neki organski

multivitaminski sok za koji znam da će me

zasititi narednih nekoliko sati,

seo preko puta gej / lezbian doma

za stare ljude.

Ceo lobi im je u staklu.

I sede 3 lika od minimum

80 godina,

jedan drži masku za kiseonik a

pored njega boca.

Drugi u kolicima.

Treći je najvitalniji, žilav

i vidim da nešto brblja.

Onda ugledah šahovsku tablu u koju pokazuje

žilavi, nervozan jer ova dvojica

ne povlače poteze. A ova dvojica

se zagledala

Gost - autor: Vukica Kotarić

(Vukica nema nalog na B92, i nešto nije sklona da ga otvori... ako bude zanimljivih komentara, to će je možda ponukati da to učini, nadam se...)

Zvala se Hermosa Diego... sa 16 godina, koliko je tada imala, izgledala je kao devojka koja je zašla u ozbiljan svet ženskih tajni, nevinog pogleda i naivnog smeha, ostavljajući bez daha svakog ko je ikad imao priliku da barem pet minuta udje u njen svet. Vitka, kako samo mogu biti devojčice toga doba, lako je koračala