Samo neka kritika po blogovima svega okolo, nisam ni ja drugačiji, znam da je to odušak i pomoć neophodna ali ima još po nešto, poetski i duševno što može da bude od pomoći a nekako se zaboravilo i samo lebdi negde u blizini ... 

Susret za kojim svi čeznu a neće da kažu glasno čak ni komšiji ... pa eto ja da pomognem sa malom žvrcom ne bi li se odvažili ...

Zastala je ispred restorana, zategla ramena i uvukla stomak, dlanovima ispravila nevidljive prevoje crne, svilene haljine i udahnula tri puta duboko, da umiri uzbuđenje koje joj se u nepravilnim talasima razlivalo čas grudima, čas stomakom, da bi se sudarilo u nekontrolisane udarce od kojih su joj noge i ruke vidno treperili. Radovala se ovom događaju i dugo se i pažljivo spremala vodeći računa o svakom, i najsitnijem detalju na sebi. Podjednako temeljito je zamišljala trenutak kad će zakoračiti u svečanu salu i stati pred pedesetak pari radoznalih očiju, pružiti ruke ka prvom dragom

Hendriks je bio nervozan tog dana. Javili su mu da nema smenu već da je narednih 48 sati na čekanju. Mora biti dostupan za svaki poziv i svaki potvrditi odlaskom na mesto kvara što u njegov džep stavlja oko 15o funti. U proseku, Hendriks može zaraditi 600 funti za dva dana. Sve što treba je da na četiri poziva odgovori sa – U redu. Idem.

Te nedelje je ležao zagledan u sliku nepoznatog autora okačenu o glavni zid spavaće sobe. Vetar je udarao u prozore i nanosio kišu na umrljana okna. Nije razmišljao ni o čemu posebnom. Jednostavno ga je mrzelo da ode do dnevne sobe i uključi