Невен (читај и уназад, с десна на лево) се у ствари зове невен зато што никада никада никадарце не увене...

Bez obzira, koliko god, crvenocrni ili žutocrveni botovi pokušavali da tr(ol)uju ove stranice, naš weblog i dalje ima težinu.

Stigao mi je jutros zanimljiv dopis, vezano za jedan unos koji sam napisao o mojoj privatnoj porodičnoj istoriji, konkretno o pradedi poslaniku Jugoslovenskog jevrejskog kongresa, Rudiju Fuksu, i dedi oficiru VKJ i srpskog Pokreta otpora, docnije partizana, ing. Bori R. Pomenuo sam u tom unosu da smo dospeli u Slavonski Brod, 1936. godine, zahvaljujući gospodinu Miru Arsenijeviću, crnogorskom šefu kadrovskog odeljenja  Ministarstva industrije Kraljevine Jugoslavije. Zahvaljujući podršci ovog visoko rangiranog državnog službenika, ustaše su, docnije, u aprilu i maju 1941. godine, mislili da su moji Bora i Lea Crnogorci, prevideli ih u prvim antisrpskim odmazdama, te smo, indirektno zahvaljujući Arsenijevićima, preživeli kao obitelj te evo donosimo stostruki i neizmerni rod.

Nije nikakva tajna da mnogo ljudi oboljeva, bori se i umire od kancera. Uzroci mogu biti i jesu različiti, i to je posebna tema. Ali za sve obolele doživljaj je isti - rak stiže kao kazna, smrtna presuda... koju obavezno prate zdravom nepojmljiv strah od smrti, bespomoćnost, teret krivice, panika, i ono o čemu se najčešće ćuti, a to je stravičan osećaj izolovanosti i usamljenosti. Oko vas su sve ljudi ispred

Odmah da se razumemo, ovde neće biti reč o onom tvom Novaku, na kojeg, da, ti misliš, nego o novaku, nekom drugom. Zaboravi.

Ponekad, složićeš se, postavljaju nam glupa pitanja, na koja uspevamo da odgovorimo jedino tako što ćemo odgovoriti jednako glupo, možda i još gluplje, nebuloznije. Onaj koji nam postavlja takva pitanja, gledajući sa naučne strane, hoću reći, obično je....... zalutao sam. Izgubio sam osnovnu misao kojom sam hteo da ti, verovatno nešto sasvim nevažno, kažem, jer da je bilo od neke veće važnosti, ovo se sigurno ne

Strašan, veliki, nesaglediv i bespovratan gubitak za Mirovni Izrailj.

(Atmosfera u ovom tekstu je kao u pesmi " Ovo nije san" U skripcu.
Nesto je tu misao samo, nesto stvarnost. Jedna noc kad je sneg vejao dugo,bas dugo.
Izostavljeno -  oko braon boje, oko plave boje.)


Kao da nema tise ulice u Beogradu kada se proredi saobracaj a noc zaigra taman mistican ples kao kontrast snegu. Kad drvoredi deluju damski elegantno pod velikim pahuljama koje su ceo dan zauzimale odredjeni polozaj.Iznad tvoje glave je bal. 

Ta mocna ulica spusta se sigurno i nadmocno ka centru sa visine, ukrasena smetovima.Siroka ulica  secanja