I, šta sad? Misliš da ja ne umem tako?
               Naravno da umem. Možda i bolje od tebe.

-Gde god nađeš zgodno mesto tu voćku posadi, citirao bi moj pokojni deda staru dobru pesmicu kad god bismo počeli raspravu u cilju da ga ubedim da je lepše i praktičnije u dvorištu imati travnjak na kome može da se igra fudbal , nego da  s jeseni skupljam lišće  i opale, natrule jabuke ili kruške.

-E Milane, Milane, slepce ćeš ti da vodiš, govorio bi svoju omiljenu koja je trebala da bude nešto između kritike i molbe da se napokon opametim. Ja sam se smejao i najiskrenije verovao da je njega pregazilo vreme, da je izlapeo i da ja falabogu nikad neću biti kao on.

„...Prijedorski teatar mi je ponudio ono čega se 'veliki' teatri boje. Ponudio mi je da preko maštovitog i inspirativnog Pavićevog teksta artikuliram vlastito osjećanje nekih, meni bliskih, oblika teatrovanja...“

Gradimir Gojer

      Ukoliko publika u teatru nekoliko puta aplaudira u toku same predstave, prije njenog formalnog završetka – to znači ili da komad odlično funkcioniše ili da ipak postoje izvjesne slabosti u njemu koje izazivaju želju da se igra prijevremeno okonča. Upravo to se sinoć desilo u Pozorištu Prijedor koje je u saradnji sa gostujućim glumcima produciralo izvođački zaista veoma zahtjevnu teatarsku adaptaciju tekstova našeg proslavljenog pisca Milorada Pavića [1929-2009] pod nazivom „Petkutin i Kalina“ koje je strukturalno, najvećim dijelom bazirano na drami „Pozorišni jelovnik: Zauvek i dan više“ [1993] ali produženo, prošireno i obogaćeno (?!) brojnim fragmentima iz romana „Hazarski rečnik“ [1984], „Predeo slikan čajem“ [1988], priča „Silazak u Limb“ [Gvozdena Zavesa, 1973], „Šekspirov vrt“ [Izvrnuta rukavica, 1989] i to sve u prilično doslijednoj interpretaciji osnovnog teksta ali i ličnom, autorskom, čini se, beskompromisnom pristupu i adaptaciji respektabilnog sarajevskog reditelja Gradimira Gojera, koji je nesumnjivo - otvoreno i iskreno pokazivao je to sinoć u svom obraćanju publici - veliki poštovalac i ljubitelj Pavićevog magičnog proznog svijeta, njegovog originalnog jezika i specifičnog spoja nesputane mašte i akademske erudicije [„Milorad Pavić je najznačajniji srpski pisac druge polovine XX vijeka... okomica srpske duhovnosti...“.]

DEJVID LINČ, (NE-)MUZIČAR

A ta ista filozofija je ono što sada Linč primjenjuje sa obnovljenim fokusom na još jednu umjetničku formu: muziku. Svako ko je upoznat sa njegovim filmskim radom odavno je shvatio da je Linč iskreni frik zvuka: Osvjedočiti se sa onostranim industrijskim audiopredjelima „Glave za brisanje" [Eraserhead], nezaboravnim zvučnim stampedom koji otvara film „Čovjek Slon" [The Elephant man], njegovom totalnom redefinicijom Bobi Vintona i Roj Orbisona [Bobby Vinton, Roy Orbison], revolucionarnim romanticizmom teme iz Tvin Piksa, razuđenim poremećenim ivicama filma „Izgubljeni autoput" [Lost Highway] i posebno, njegovim prikrivenim bitnik mjuziklom „Divlji u srcu" [Wild at Heart]. Ne bi bilo pretjerano reći da on posjeduje najoštrije uši među svim živim Holivudskim rediteljima.

Znam da je poezija neophodna, ali nije mi poznato čemu? (Žan Kokto)

Ja sam u Rabatu.  

Svi mi imamo, verujem, neku zemlju kojoj se rado vraćamo. Tako se meni, svaki put kada sam u Maroku, čini da je on umnogome „nešto drugo", ili, kako bi to Francuzi rekli, „pas comme les autres". A francuština je ovde prilično prisutna, kao komplementarnost koja obogaćuje (anglofili lamentiraju: Arabic is Morocco's official language, but French is widely taught and serves as the primary language of commerce and government), pa je valjda i

Pre par dana mi je bila dvadesetogodišnjica otkako sam samostalno, uz pomoć ključa odredio svoju prvu vrstu. Može biti da sam ih i nešto duže posmatrao, no, najstarija zabeležena identifikacija odnosi se na crnoglavu grmušu i nosi datum 23.4.1991... i još se sećam tog trenutka :)

on: za koga navijaš?