Mačke su nekada bile boginje i to nikada nisu zaboravile. Mačija ljubav može biti samo uzvraćena.

Zemljotresi u Japanu, koji su stresli celu planetu, ostavili su za sobom smrt i paniku. Veliki talasi koji su im sledili su učinili da se svi osetimo kao mravci u bašti Majke Prirode, u kojoj je nekome palo na pamet da iz dosade šutne mravinjak, malo po njemu prokopa usput ubranim štapom i zalije ga čašom nepopijene vode.

Jedno od retkih mesta koje je bez štete i izgubljenih života stanovnika preživelo strahotni zemljotres i prateći cunami je ostrvo Taširojima. Taširojima leži u zalivu Išinomaki i drugo ime po kome je poznatije je – Mačije ostrvo.

Zemlja nezalazećeg sunca

U Srbiji, kojoj je japanski narod tokom protekle  decenije itekako pomogao, rodile su se mnogobrojne ideje i predlozi solidarnosti,

Zrenjanin, centar grada, "KINO BAŠTA" 

Subota, 26. mart

Nakon deset godina "BEOGRADSKI SINDIKAT" ponovo nastupa u Zrenjaninu sa jednom jedinom željom da Milica Knežević ponovo korača! Sav prihod od prodatih karata biće uplaćen na Milicin račun kako bi skupila neophodna sredstva i otišla na lekarski tretman u Rusiju. Svaka prodata karta je nada za ostvarenje njenog sna, svačija pomoć i podrška je dobrodošla, jer, SVI ZAJEDNO, TO JE SINDIKAT!!!
Karte po ceni od 300 dinara možete kupiti u PUB-u "White Horse" ili na brojeve telefona 065/5306738 i

Kad izgovorim: Moji prijatelji a žena mi uvek dobaci: Tvoje prijateljice. I ne greši, bar ne često. Spremio se ja da izađem i čujem je kako Ljilji preko telefona, verovatno na pitanje: Šta radi Mikele, odgovara: Ide da se nađe sa svojim devojčicama.

Još kao mali a bio sam mangupče i sa drugarima sam pored uobičajenih krpenjačkoloptaških aktivnosti, preduzimao i mnoge riskantne i od roditelja strogo zabranjene

Jednom sam pitao jednu prijateljicu da pogleda neko moje pisanije. Rekla je da ima pogan stav ali to je njeno mišljenje da svi pesnici treba da odleže  jedno deset godina kako bi im izvetrela ta patetika pa tek onda da se uzmu u razmatranje. Ovo je starije od deset godina, ne znam da li je sad zbog toga možda manje patetično. Ovo je

A mnogo nas je, ovih dana nas je baš mnogo...

Uspela sam da ustanem!!! Ura, bravo ja, rekli su mi da nema teorije pre Đurđovdana da se osovim na ove dve klimave čačkalice koje su se nekad ponosno zvale mojim nogama.. Dobro, priznajem, izgledam kao početne scene Forest Gampa, onaj deo kad ima protezu od 10 kila železa i neku konstrukciju za ispravljanje kičme, kolena i ostalih kostiju.. E, pa, ufalšovali su me u sličnu konstrukciju, samo je moja od platna i plastike, od rebara do struka i radi posao umesto moje jadne kičme koja

Kad moj Prestolonaslednik hoće da objasni mlađima koliko im je mama matora, on kaže: „Ma, ona se igrala na kompu još dok se priključivao na TV!"

Jesam, a komp se zvao Sinkler Spectrum, naravno.

Volim da krenem, što bi rekli na engleskom, „Down the memory lane"

Da se prisetim nekih sretnijih i mirnijih vremena kad mi je glavna glavobolja u životu bila - KAKO naterati Torina da siđe s onog prokletog bureta i da prestane da peva???

Ups!

Ili: kako smo Rok Zvezda, Nataša Drakulić i ja završili u istoj hotelskoj sobi?

Pre tri zime moja prijateljica Nataša, koju bezrezervno obožavam, bila je nepokolebljivo zaljubljena u Rok Zvezdu. Slušale smo ga nekad davno u gimnazijskim danima. Dobro je prašio rock&roll. Ja sam već odavno slušala neku novu muziku ali sam te zime, podrazumeva se, znala napamet njegov novi album koji se iz Natašinih kola nije vadio i uvek se puštao do daske.

Nisam naročito bila očarana tom vezom sa puno prepreka, od kojih je najvažnija

Od najranijeg detinjstva, pa sve do studija, bila sam opsednuta Japanskom kulturom. Glavni krivac za to je moj otac, koji me je priličan broj godina vaspitavao na samurajskoj filozofiji života. Borilačke veštine nisu priličile devojčici mog izgleda, ipak neko vreme sam bila uporna. Svu obaveznu i neku manje obaveznu literaturu sam pročitala, a jednom sam dobila i keca iz srpsko-hrvatskog jezika jer sam umesto zadate lektire čitala Hagakure, Jamamota Cunetoma. Profesor Marko Paovica je rekao da to veoma ceni ali da iz pedagoških razloga mora da mi da

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala