dvadeset prvog jula ove godine u petnaest časova biće dvadeset i pet godina od smrti zorana radmilovića. 

u dvanaest časova, u podne -  biće postavljena  spomen ploča na jednom velikom stubu ispred zgrade u kojoj smo živeli.

najavila pre nekih mesec dana, ali evo ću ponovo za one koji bi hteli da dođu a zaboravili su ili nisu čuli, uz žaljenje što neki neće doći a hteli su (nego su sad već otišli nazad svojim kućama u belom svetu) 

 Čini mi se da nema veće muke nego kad se čovek nadje sam pred belim listom papira i pokušava da nešto smisleno  napiše.  Tako i ja ovih dana, muku mučim sa pisanjem. Glada ova  bela praznina mene, a boga mi gledam i ja nju, i u situaciji pomanjkanja sadržaja,  jer su u većini slučajeva sve priče kod nas davno ispričane, vratih se na staro dobro pismo. 

      Priznajem  dugo nisam napisala ni jedno pismo, a možda je trebalo,

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Dvanaesto sunce je zalazeći krvavilo zapadseveristokjug dok je trinaesto sunce na istokujuguseveruzapadu najavljivalo zelenoljubičastu Zoru. Sedelo sam prekrštenih nogu na dijamantskom pesku, nije bilo zvuka. Mojih dvadesetsedam ušiju besposleno je ustaljenim ritmom kružilo oko moje troglave. Devet oko svake. Dvehiljadedvadesetpet mojih očiju gledalo je beskrajni dijamantsko peščani krajolik.

Prekrštavalo sam i odkrštavalo

Ovaj slogan ima ovogodišnji SOFEST. Obeležava se lep jubilej: 50 godina od premijere filma "Ljubav i moda". Pre tačno pola veka nastao je fenomen, kroz koji su odrastale generacije. Žene su mislile da će biti lepe kao Beba Lončar, samo ako nose haljine sa istim dezenom ili sličnim krojem, kao ona u filmu. Muškarci su mislili da će biti pravi muškarci samo ako sednu na vespu. Kako god, svi zajedno, u celoj onoj velikoj zemlji, bili su zaraženi ovim filmom. Euforija je prevazišla sva očekivanja producenata i protagonista - nacija je bila zaljubljena. Kritika se strašno mrštila, jer film, pre svega, nije oslikavao našu stvarnost. Međutim, verujem da bi se danas svi složili da je ovaj film bio neophodan. Ja otkidam na Đuzin šarm. Naprosto ga obožavam. Muškarci dan danas otkidaju na Bebinu lepotu. Svi zajedno otkidamo na neku lakoću urbanog beogradskog života, koju su generacije nakon ovog filma produžavale decenijama, sve do danas. Na svakom matineu, svakoj zabavi... svirala se i pevala muzika iz ovog filma. Osamdesetih su i Idoli  snimili rimejk "Devojko mala". To je bila pesma uz koju sam se ja prvi put poljubila. 

A rođena sam skoro 15 godina posle filma. Ipak, draža mi je Đuzina izvedba, iako je moj Prvi Poljubac slučajno pao na proslavi Nove '88. baš uz muziku Darka Kraljića i Idole...

Nas četvoro kotrljalo se starim novosadskim putem u stodvajsosmici kolege P, inače alergičnog na nazivanje dotične crvene šklopocije kecom. Kolega P, njegova devojka, moj mlađi brat i ja. Žurimo, koliko je moguće datim prevoznim sredstvom, da stignemo u Novi Sad. Jer 20. je septembar 2005.

siva mirisavost i beli oblak.

nije dobro: kada prolazi ono što voli

nije dobro. ali voli zahvalnost koja nastane. do sledećeg trenutka voljenog to je dobar tepih. proviruju zvezde.

........ odnese joj voda reči. ne kucaj dok gledaš u lokvanje: ko je još video da se može otvoriti nešto lepše.......................................................

Kad već nema neko mladji... :)

Usekla mi se u pamcenje ta slika
crnpurastog u belom odelu…

Od tada sam instiktivno spasavala
jednog crnpurastog,
u belom odelu,
od sebe samog,
u sred zime,
kad mu vreme nije.
Samo sto krv
nije bila njegova…

„Gde si nasla ovog?
Na Bajlonijevoj pijaci?
Na odeljenju za sir&kajmak?“
„…I jaja,“ rekoh.
Pomogla sam mu
da odleti u (sedmo) nebo,
avionom, doduse,
i da se nikad ne vrati.
Pravi Ser zna
kad vise povratka
nema.

Spasavala sam
jednog crnpurastog,

Nisam ljubitelj prošlih vremena. Ne mislim da je nekad bilo bolje. Ne bih nikako voleo da ponovo prolazim kroz sve to.

Ali, nečeg se, evo, sećam. 

1977. godine, u jedno prohladno jesenje predvečerje, u kafani "Komunalac" na Dorćolu, okupila se omanja grupa mladih ljudi.

Žućkasto svetlo ugostiteljskog objekta svojim je prašnjavim i bolesnim prelivom davalo adekvatan tonalitet licima u grupi okupljenoj iznad čaršava sa nevidljivom šarom, oko par šoljica za tursku kafu i nekoliko praznih čaša od 2 deci.

Razgovarali su o novoj knjizi  Raše Livade