najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

 

 

 

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

Sestrin glas uveo nas je u vanredno stanje:

Dodji odmah!

 

Imali smo mnogo sreće i malo prilika sa ovakvim problemima. Malo iskustva. Ali i zavidno malo straha. Tog trenutka kada je problem zazvonio.

Kada sam rodila prvo dete, u bolnici je do mog kreveta ležala mlada i ćutljiva žena, zagledana u zid. U zid je gledala i kada su nam donosili naše bebe na podoj. Svoju bebu nije htela da pogleda ni kada je ona jako, jako plakala. Osoblje ju je držalo na oku, donosilo i odnosilo njenu bebu.
- Neće je - rekla je bolničarka- ovde su već 15 dana i nadamo

 

Nije mi ovo prvi put

Pitao sam se kada ćemo sresti ulicu koja nas dovodi

Pitao sam ga ume li da ispriča

Pitali su nas: dokle

 

Još uvek popunjavamo.

 

 

 

 

Ima, znate, i upitnik. Bez zaokruživanja

 

Kapalo je oko dva popodne kada sam pre neki dan sedela sa drugaricom na pauzi za kafu. Posle mesec dana borbe sa vukom Fenrirom, Viking Erik je napokon uspeo da nam vrati sunce i da se tog dana pojavio u Novom Sadu, bio bi lepo nagrađen. Ali, nije, kurvar. Kroz Laze Telečkog nije prošao niti jedan Viking. Bilo je par gej gusara i nesto dečice, ali velikih, dlakavih muškaraca, koji damama vraćaju sunce i bogtepita

Potkrada se

na kori kugle

mala staza

 

Bez štapa korača

jedna obična
nasmejana

 

Potkrada se i ponavlja

Jeste. To sam ja.

AleXandar Lambros

U čemu je, dakle, problem? Činilo se da će to biti filmski dejt a jedva ste čekale da se vratite kući i razočarano bacite u krevet i nastavite s čitanjem novog ljubavnog romana. Stvar je u tome da je dejting zapravo igra koja se uči (i za koju su potrebna dva igrača). Kao i u svakoj igri, što je više igrate to ste sve bolji.
Da pojednostavimo i plastično predstavimo stvar. Muškarci su napadači a vi ste odbrambeni igrači tj. igračice. Ali, i jedni i drugi morate znati kako da driblate. Paradoks ove igre je u tome što je obema stranama cilj isti - postizanje fizičke bliskosti i odlazak u krevet, te su obe strane pobedničke ako se sve odigra kako treba. Samo su pristup i taktite dijametralno različite. I kao kod svake druge igre, od ogromne je koristi biti upoznat s metodama i taktikom druge strane.

Kao prvo, ovo je igra od pet rundi.

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.