Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...

Izgleda da će se Georgina ipak poroditi. Bar ona zvana "Zakon o kinematografiji". Mora da je mnogo dobar zakon kad je pisan šest godina. Doduše, još je u obliku nacrta, pa je čak krenula i javna rasprava o istom. Što reče gospodin Nikola Stojanović, posle 60 godina dobija se zakon koji se bavi statusom filmskih umetnika i finansiranjem filmske umetnosti, a ne cenzurom. 

Sve to lepo zvuči dok ne vidite na primer član br. 6:

Кинематографско дело из чл. 4. и 5. овог закона може бити посебно стимулисана мерама Владе. Мере, ближе услове и начин стимулисања из става 1. овог члана утврђује Влада, на предлог министарства надлежног за културу (у даљем тексту: Минстарство).

Uspeh se teško prašta. Priznati sugrađaninu da je uspeo je ponekad toliko teško da vam se čini da time automatski priznajete da vi za tako nešto niste sposobni. A zašto bi on bio bolji od vas. Strašno je teško tako nešto i prevaliti preko usana, a pri tom to i stvarno misliti.
Utoliko sam, blago rečeno,

Pre tačno tri godine ubijen je Hrant Dink, novinar, intelektualac u najboljem smislu te reči, turski Jermenin. Kao sećanje na njega prevodim tekst kojim je grupa umetnika pod nazivom Kolektiv 19. januar propratila instalaciju napravljenu za godišnjicu njegove smrti. Instalacija se sastojala od blizu 8000 imena ubijenih (politička ubistva) od 12. septembra 1980. do tog momenta (broj je zapravo veći) ispisanih belim slovima na crnim karticama i pričvršćenih na crne zidove galerije. Međusobno su ovi kartončići bili povezani belim končićima.

ljudi i braco i sestre...

 

pixies, jedan od najizuzetnijih bendova u istoriji rnr-a, imaju evropsku turneju ove godine. 9. juna sviraju u telavivu, a u julu nemaju nishta na gramupro. ovo je izvanredna prilika da se neshto uradi da pixies dodju u srbiju zemlju.

ne moram da naglashavam nikome ko iole poznaje dushu rokenrola u nashoj zemlji shta znache piksizi za jedan normalan rokenrol identitet.

 

koliko koshta da koshta, apelujem na sve, na bojshuNE krstica, na shaperaju, na precednicu novog sada (u senKi), uradite shtgodj da exit10 i nasha hungry normalnog zdravog djitarskog przhenja zemlja ugleda pikzise.

 

ps. thank u, in advance, n i m ready to forgive all da crap n love u eternally just 4 bringin the pixies over to serbia.

don't b selfish bring da money to boyan! :)

 

goodbye n thank u for all the fish.

UPUTSTVO ZA BOLJE RAZUMEVANJE TEKSTA: Pročitati autorov blog: "Plavuša, RRA i Crni Bombarder" od 3.10. 2008.

Početko devedesetih i ekspanzijom nezavisnih medija bilo je lako izvesti građane na ulice u zaštitu medijskih sloboda i opstanak istih. Naravno, preduslov je bio postojanje informativnog

 

           U jesen 1970. Natanijel upisuje kontrabas na Džulijardu, pod mentorstvom H. Menša, bivšeg člana njujorške filharmonije i jednog od najistaknutijih američkih kontrabasista. Ambiciozan i prepun energije, Natanijel je vrlo brzo postao i deo velikog koncertnog orkestra škole. U početku je, dakle, ova pripovest obična bajka - profesori imaju samo reči hvale, inteligentan, talentovan, vredan, uvek raspoložen i besprekorno