Povodom 65. godišnjice oslobođenja Beograda, drug Ždanov obišao je izložbu 50. Oktobarskog salona

- igrokaz -           

Nalazeći se u radnoj i prijateljskoj poseti našim mislima i delima, drug Ždanov je našao vremena da u pratnji kulturnih i javnih poslenika obiđe najeminentniju ovdašnju izložbu umetničkog stvaralaštva. Tom prilikom drug Ždanov se zadržao u kraćem razgovoru sa organizatorima, umetnicima i posetiocima. Već u predvorju gornjeg sprata, drug Ždanov je zapazio rad Šure Durića Portretno društvo: -

U Narodnom muzeju Zrenjanin, 6. novembra 2009. sa početkom u 19 časova biće otvorena izložba „Japanske grafike – slike efemernog sveta“ čime započinju Dani japanske kulture koji će u Zrenjaninu trajati tokom novembra, a u okviru manifestacije „Godina Japana u Srbiji“. Izložbu će otvoriti ambasador Japana u Srbiji, Nj.E. Tošio Cunozaki.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

 

Music is a princess
I'm just a boy in rags
I would gladly spend my life
carrying her bags

If in dying I'd move her or make her heart stir
if I thought for one moment I'd be missed
but extravagant gestures are wasted on her
she's a princess, I'm Oliver Twist

Music is a princess
I will remain unknown
falling asleep at night
dreaming of her throne

But her jewels are brighter than my eyes can bear
and although

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

AleXandar Lambros

Od pominjanja u jednom tapu-defteru smederevskog sandžaka iz 1565., u kome se Kragujevac pominje pod imenom Karagovindža, proteklo je, evo, ravno 444 godine. Treba biti pošten i reći da istorija nije mazila ovu zemlju i njene stanovnike, pa tako ni grad koji je ponikao u njenom brdovitom središtu, a kome je zapalo da joj bude prestonica u ona herojska vremena otimanja iz ugušiteljskog osmanlijskog stiska i bacanja u naručje Evropi.

Ali treba biti i samokritičan i priznati da nit se otesmo nit se bacismo, te da nam neblagonaklona istorija zaista ne može biti večiti alibi za sve naše promašaje. Ono o čemu želim da napišem koji redak ne odnosi se ni na šta krupno i značajno u onom istorijskom smislu. I složiću se s vama da ovaj grad ima i preča posla i većih problema. Verujem, međutim, da je simptomatično i ilustrativno za ovdašnji mentalitet koji karakteriše upadljivo nezanimanje, ako ne i prezir, prema pitanjima estetske prirode. O čemu se radi? Kragujevac ni posle 444 godine još uvek nema a, kako stvari stoje, neće ga ni imati, onaj urbani duh i izgrađen vizuelni identitet kakav biste očekivali ne samo od jedne evropske varoši pristojne veličine, već i jedne bivše prestonice s bogatom istorijom. Ukratko, ako ćemo da sudimo po koricama, još uvek je Karagovindža.

 "Čovek sretne neku ženu i poražen je njenom ružnoćom.

Uskoro, ako ona nema pretenzija, izraz njenog lica čini da on zaboravi nedostatke njenih crta;

on nalazi da je ljupka.

Zamišlja da bi je neko mogao voleti.

Posle osam dana on ima neku nadu.

Posle osam dana nada mu je oduzeta.

Posle osam dana on je lud."

Marie-Henri Beyle

 

 

„Priča mi Vasil kako je negde na nekom forumu pročitao komentare na najavu naših nastupa, pa sad tu jedan forumaš komentariše - ‘A zašto im se bend jednostavno ne zove Vasil Hadžimanov? I ko je sad taj Đorđević, ja nisam nikad čuo za njega.' a ovaj drugi ispod odgovara: 'Ni ja.' "

Marko Đorđević, na nastupu u Banjoj Luci, šala u pauzi između dvije kompozicije

ĐORĐEVIĆ [ Sveti ] + HADŽIMANOV [ VHB ] + TRIJIĆ [ Konzilium ] = ?

   Zaista, šta nastaje kada se spoje šefovi tri odlična fusion benda?

Magija, prije svega

    U prohladno oktobarsko veče koračam širokim bulevarom Mladena Stojanovića sa instrumentom preko ramena, vraćam se u stan sa kasne, čisto rekreativne probe i odgovaram na propušten poziv prijatelja. Svirka u "City Pub"-u, lijeno mrmlja u slušalicu i pita da li želim da idem s njim. Umoran sam, iskreno, ne ide mi se n i k a k o, već sam dobio svoju „porciju buke" ali hajde bar da pitam ko nastupa. Slušam odgovor i umor odmah iščezava:

 

Jesam li vam vec pisala o Mancesteru? Nikad mi ranije ne bi palo na pamet da zivim ovde. Mislim, kisa pada svaki dan, grubi severnjaci piju do samounistenja i cvrsto se drze svoje mucenicko-radnicko-depresivne tradicije. Da se oni pitaju, centar grada ne bi nikad bio regenerisan. Druga Internacionala bi i dalje radila, od novotarija, jedino bi "Hacienda" bila dozvoljena. ...I "Museum of Science and Industry". To podrzavam.

Na