Milan Nikolić

Ne bih žurio sa novim pisanjem, ali rana mi je sveža. I utisci. Najgore je kad u životu pokušavaš da budeš nešto što nisi. Nikakve dobre namere tu ne mogu da budu opravdanje. Setite se samo gospođe Delovej. Volela je cveće, ali ništa više od isplaniranog za taj dan, koji Virdžinija Vulf (Mrs. Dalloway, Virginia Woolf, 1925.) razvija u vremenski neograničenim pravcima, nije. I ja sam sinoć hteo da se igram domaćina, uloge u kojoj sam osvedočeno - očajan. Rezime: gosti su bili zadovoljni, uživali su vinu i toj salati koju sam spremao, dok su

Nekada davno crkavao sam od smeha nastavničkim pričama o tome kako su odmah posle Drugog svetskog rata roditelji sinove nazivali Staljin, Jugoslav, Traktor, Gvozden, a kćeri Petoletka, Sloboda i Gvozdenka. Verujući u snagu gvožđa i traktora, polet petogodišnjih planova obnove i snage Jugoslavije, deca su u svet kretala s ovom teškom opremom. U odnosu na njih Verice, Sunčice, Nevene i Marice izgledale su kao šarene konfete. Istina, ima jedna Marica čije se razumevanje krivina sačuvalo kroz istoriju iz drugih pobuda, ali ime je svakako ostalo lagano.

Čitam danas kako je jedan Egipćanin, Džemal Ibrahim, svoju tek rođenu ćerkicu nazvao Facebook, odnosno Fejsbuk ili kako se već na njegovom jeziku izgovara ime najveće svetske društvene mreže.

Nedavno sam bio na večeri sa prijateljima, od kojih je jedan lovac. Ispričao je neke neverovatne stvari vezane za lovni turizam, a ja sam na osnovu razgovora sa njim i malo guglanja napisao tekst koji sledi.

Osamdesetih godina prošlog veka Srbija je od lovnog turizma ostvarivala prihode od oko petnaest miliona dolara, dok danas oni ne prelaze milion, uz tendenciju daljeg opadanja. Od 9000 lovaca godišnje, došli smo do brojke od 1500, uz napomenu da su Srbiju napustili oni bogatiji.

Nisam ja bio loš košarkaš. Na protiv. Bio sam među boljima. Tamo neke sezone devedesetih godina, imao sam preko 30 poena u proseku po utakmici. Ne radi se o tome. U teretanu sam počeo da odlazim sa idejom da malo ojačam da bih mogao da budem još bolji košarkaš, da budem čvršći u duelu i da se zaštitim od eventualnih povreda. Čemu kriti? Sviđalo mi se kako je igrao a još više kako je izgledao Karl Meloun, jedno od najboljih NBA krila svih vremena. Vukao sam, dizao i gurao svašta nešto po teretani bez ikakvog plana samo sam tražio onaj osećaj napumpanosti mišića i slatkog zamora. Dva treninga sa loptom i jedan sa gvožđem su vrlo brzo postali moja dnevna rutina. Jednog dana, par nekih mojih ortaka, za mene u to vreme, naprednih bildera, su na osnovu mojih kvadricepsa zaključili da mogu punio da podignem iz čučnja i počeli da me nagovaraju da probam po prvi put u životu da uradim čučanj sa tegovima. I ako me je bilo strah da se ne povredim pristao sam. 60 kg nisam ni osetio. 80 je bilo isto lako pa smo skočili na 110. Bez problema. Da ne davim alio tog dana sam čučnuo 185 što je postalo novi rekord teretane. I to je to.

Tada, te 1998 godine, me je ujela "gvozdena buba" i ja sam postao zavisnik od gvožđa. Neizlečiv.

Prompted by popular demand, this is an explanatory post aimed at shedding light, as succinctly as possible, on the differences between the various types of rugby, but principally ‘Union’ and ‘League’.

You may want to read it in instalments! 

By the early 18th century various forms of ‘football’ were being played across the British Isles, with differing local rules blah blah. Around 1870 the Rugby School in the town of Rugby became the first to write down its rules, which allowed it to spread and gain prominence.

With the exception of the ubiquitous 'soccer',

Zašto ovakav naslov ?

Zato što je On mnogo preuzeo na svoja pleća. Mnogo više nego što je dozvoljeno, i mnogo više nego što je u stanju da iznese. U tom paketu je bila i odgovornost za uspeh projekta. Kada projekat škripi, red je da se biračima uputi potpuno pitanje; a potpuno pitanje uključuje i onaj deo o poverenju šefu od parade.

Zato što je On jasno signalizirao da se ne plaši, ako ne baš slova, a onda duha Ustava i Zakona. Koji spominju cifru od dva mandata. Pa ako ga već nije strah, hajde da vidimo šta oni koji biraju misle o toj hrabrosti.

U profilu, negde pri kraju, napisao sam da moja žena ne čita ono što pišem, čak i ne voli moj način pisanja, izbor tema...To dakako nije cela istina! Postoji određena vrsta osmeha, pogleda, koji mi kazuje da je nešto ipak pročitala i pre nego mi to sama kaže.

Opet, pre par večeri, vidim dva momka kako šetaju par «stafordskih terijera». Za ogrlicu jednog psa je zakačen povodac, ali dosta dug, tako da ovaj može da ševrda levo-desno, čitavom širinom trotoara, dok drugi uopšte i nema povodac i sasvim slobodno kaska ispred ostala tri člana ekipe. Sami mladići, otprilike, jedva da su punoletni. Hodaju sa nekom posebnom napregom u udovima, onako, skoro osvetnički, i u magnovenju proveravaju da li ih ostali prolaznici posmatraju sa dovoljnom pažnjom. Oko pola sedam je i ne baš hladno, pa su tu ljudi svih dobi: neki razgledaju izloge, neki šetaju sa decom, neki jednostavno žure duž ulice... Nedaleko, jedan policijski pozornik. Hoda, opušteno. Vidi ovu dvojicu sa psima, ali evidentno ne obraća pažnju na njih više, nego na bilo koje druge prolaznike.

Uvek sam smatrao da je lepo biti kulturan i uljudan. Tokom odrastanja ako nesto dobro pamtim - to je zelja svim mojih bliznjih da budem uredan i fin. Nesto je ocigledno krenulo po zlu! 

I 

Jutros  zovem neku skolu radi neke informacije i pojma nemam sta mi bi krenuh odmah sa:

"Skola?"

"Da"

"Treba mi sekretarica.". 

"A ko trazi? Valjda treba prvo da se predstavite