Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala

Jutros je pao prvi sneg. Pokrio je zemlju i sasušeno lišće koje je vetar raznosio nedeljama, otkad mu je prva studen izmakla stanište na granama. To je ono izmaknuće koje nikad ne stigne na vreme. Uvek nekako porani. Strepi da bi mu jesenje magle i kišne kapi koje se katkad danima nižu, mogle pokvariti suđeno delo.

Zna studen da su njegove vazdašnje prethodnice natopljene uvek

 

"Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
rasipajući ih neštedimice..."

                 Hju Lafting, Priča o doktoru Dulitlu

 Milan Nikolić

Istorija

 

    Mene je ćaća  napravio u jendeku, u sred bela dana, vraćajući se sa vršidbe da svi vide kako se pravi muško s’ pola snage. Onako s’ nogu zajapuren pevao je nešto o sinjim galebovima, barkama, Americi…uvek se seti te  pesme  kad nešto važno radi menjajući joj reči u zavisnosti  od vrste posla i mesta gde se nalazi. Kažu da je  mene pravio više puta i da me ima svgude po srezu i šire. On se, baš, ne seća toga jer sve radi u zanosu, nenamenski, od srca, da ima s’ skim da pije i lumpuje, ide na pecanje  i u miru površine bare vidi ceo svet i sinje

Ne znam da li ste primetili kako neki ljudi pravo, pravdu i moral shvataju veoma selektivno i veoma rastegljivo. Toliko, da od silnog čupanja i vučenja tamo-amo sve tri pobrojane kategorije pretvoriše u karikature, a sa njima i sebe same. Sve to u silnoj želji da doskoče boginji pravde, preoblikuju je po svojoj slici i prilici i malo se poigraju tasovima na njenoj vagi.

Ali,

Od  kako je slika šišanja do glave srpke teniske elite u beogradskoj «Areni» obišla Srbiju i čitav svet, za očekivati je da taj čin postane srpski brend i nova srpska tradicija. Zato se odamh postavilo pitanje: Kada i zbog kakvog bi velikog nacionalnog i ličnog uspeha pojedini srpski ministri bili spemni da se ošišaju na nulu. Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić je već dao odgovor. On  će se ošišati do glave kada Srbija uđe u EU.

  A šta je sa ostalima?

обавеза скоро никаквих да имам кацсе након 15 очасовних радних обавеза добауљам докампа пустињског и стана у контејнеру сем што сам све чешће захвалан оним бунџијама из таме минулих векова који успеше изборити да се деветодневна радна недеља сведе на разумну шестодневну

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.