Dragi moji,  s ponosom  (al baš s ponosom)  pozivam Vas na promociju  u  Kralja Petra 71(u bgd), u utorak, 30og novembra od 19 do 22h. Dozvoljeno je (kao što ste naslutili iz naslova): 1. pušenje; 2. naručivanje pića; 3. naravno kašnjenje; 4. potpuno ignorisanje promovisanog te ispijanje kafa i ostalih pića (ignorisanje filma i uživanje u nakitu, ignorisanje nakita i filma zajedno i vođenje razgovora koji veze s programom nemaju, uživanje u zapitkivanju priređivačice knjige tj mene; 5.  alkohol (uz garanciju da Vam niko neće brojati čaše)... i šta još beše?

NISI - pesma sa DVD-a u pripremi

Pozdrav :)

D.

1. Orao je sada nacrtan da liči na prirodnog orla

2. Ocila su dobila karakteristični oblik ćiriličnog S

3. Pera na orlu su jasnija sa manje detalja

4. Jezik orla je sada u duhu srpske heraldike

5. Noge orla su imale neorlovska pera koja se nisu spuštala do kandži

6. Krinovi su sada usklađeni sa našim istorijskim primerima

7. Zlatne rese na paviljonu su predstavljene pocepane

8. Kruna iznad štita ranije je bila presečena na pola, što je simbolički loše za suverenitet države.

Sta nije jasno?

Šta ste želeli postići turnejom po Kosovu i Metohiji?
- Hteli smo da pozorištu, na tren, vratimo ulogu koju je u ovoj našoj tranzicionoj malograđanizaciji negde zagubila – subverzivnost. Umetničku, političku, društvenu. Sad bih, kao pristojan čovek, trebalo da progovorim o tim divnim ljudima, o dva sata osmeha (naspram decenije teskobe) na njihovim licima, ali bih vam time odao samo deo razloga. Ne, probali smo da napravimo umetničku provokaciju, pokušali smo da stvorimo parapolitički, parateatarski incident. Samo delimično smo uspeli, dobar deo

1978. godine, samo 28% Amerikanaca je verovalo da je brak zastarela društvena forma. Danas, to misli četvoro od deset Amerikanaca – njih 39%. Nova studija istraživačkog centra Pju, u saradnji sa nedeljnikom „Tajm“, pokazuje nove trendove u američkom društvu.

Objavljena u vreme dok se stanovnici SAD spremaju da proslave tradicionalni „porodični“ praznik – Dan zahvalnosti – ona pokazuje da skoro svako treće dete u Americi živi u porodici razvedenih ili rastavljenih roditelja, ili pak roditelja koji se nikada nisu formalno venčali.

Iako bi se moglo očekivati

    Šta da ti pričam brate?

    Plata mi je oko 30 000 ovih bednih dinara.I to samo zato što ja kao majstor imam prekovremeno u firmi.Ovi tehničari u režiji imaju do 25 soma.

Ma da, uzimam nešto i privatno, ali to ti se svelo na oko 5-6 hiljada i da budem srećan ako mi uopšte plate... Znaš ono’’brate kriza je u celom svetu, dođem ti kad budem imao, ako budem imao’’. Jebiga, šta ću , to je bar možda nekad i možda neka kinta.A da je bilo bolje pre tri godine kada sam tebi popravljao ono svetlo u zgradi – bilo je. Moglo se živi.

    Žena mi ne radi. Imamo  tri sina, tri jabuke. Jebem ti državu koja mi za pišljivih 500 dindži, koji su mi letos ušli u prosek zbog nekog remonta, oduzela dečji dodatak.Ej bre, tih šezdeset hiljada za GODINU dana nama bi značilo da deca mogu ponekad da pojedu  i nešto kvalitetno.

Gost autor (gošća autorka): Taube

Ima nešto gnjilo u zemlji Srbiji.

Nešto ima buđavo u zemlji srpskoj.

Postoji nešto natrulo u zemlji Srba.

Nešto postoji raspadnuto u Srbima ma gde oni živeli i kojim se novim ili starim ideološkim profilima priklanjali.

Nešto je tu crvljivo i kod ’ nacionalista

Odavno je najavljeno... Ali, dani na kalendaru tinjaju gotovo neprimetno. Kao zaboravljena cigareta u pepeljari, koja dimi i polako se "skraćuje". Tako domilesmo i do današnjeg datuma. Strastvenima je delovalo da užasni 11. novembar nikad neće doći. Logički, matematički i kalendarski da, ali psihološki valjda nikad ne. Maltene kao, za one koji u to veruju, smak sveta: veruju da će se desiti, ali im deluje da do tada ima još čitava jedna odgođena, ili rezervna večnost.

Znam da je ovih dana u modi da se salju nekakva otvorena pisma ali, ovo je nesto drugo…

Vracam se juce sa pijace..ne, ne vucem pune cegere, ja sam penzioner..a I vracam se po treci put, jer sam zaboravan..i, kroz kapima kise ovlazene naocari, ugledam na plocniku nesto sto odavno nisam video…pismo.  Bela koverta, malo izgazena I umrljana, da je zgaze jos dve blatnjave patike,  gotova je.

Sagnem  se ( radoznalost je , cesto, jaca od lumbaga) I pogledam;  nema adrese posiljaoca, okrenem, adresa primaoca  razmazana pa se ne vidi, jedino  sto se vidi je , rukom  (!!!)