Znate ono kad odete kod prijatelja koji su se upravo vratili sa letovanja a oni vam puštaju beskrajne snimke svog provoda na istom?

E, sad, zamislite da imate mali milion prijatelja koji su  odlučili da vas time počaste u naredna dva sata.

Užas ili vrhunska umetnost?

Pošto iza toga stoje Ridli Skot i Kevin Mak Donald čini mi se da će biti nešto zanimljivo.

Oj, joj, sad si se toj setila.. A jes, u pravu si, i ja kad zamiriše leto setim se mog oce.. Višnji da mu da miran san..

Jes, rekla sam da ću i toj da pričam. Toj, kako se veselio Jevrem, toj je svaku njegovu meraklijsku noć pantilo selo, dole do Mezulane i Rogota se čule daire i Cigani..

Imao je moj oco teške muke u sav svoj vek. Mlad je osto bez oca i majke, sami, on i brat na imanju, trebalo je steći i sačuvati, a bio je i čuvaran i trgovac koliko je bio

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

.... I ja bih voleo da moj blog pročita preko 4 000 000 ( četiri miliona ) ljudi;)

 Poljubac pod anestezijom

 Tvoj mali prst na nozi

 Ne odgovara na povetarac

 Tvoj skočni zglob zauzet je gibanjem

 Tvoj list se umiljava samom sebi

 Koleno ne uzvraća  lutanju jezika

 Bedro se izdiglo iznad u neba

 Dolina boka usnula je između Amazona i Himalaja

 Struk ti se uvija  u sopstvenu želju

 O, blesavog putovanja do pazuha koje se

 Uvuklo u rame

 Ruka je rukavac Dunava

 Vrat se  premišlja u ježenju

 Uvo se pretvorilo

 Čini mi se da nema veće muke nego kad se čovek nadje sam pred belim listom papira i pokušava da nešto smisleno  napiše.  Tako i ja ovih dana, muku mučim sa pisanjem. Glada ova  bela praznina mene, a boga mi gledam i ja nju, i u situaciji pomanjkanja sadržaja,  jer su u većini slučajeva sve priče kod nas davno ispričane, vratih se na staro dobro pismo. 

      Priznajem  dugo nisam napisala ni jedno pismo, a možda je trebalo,

Znate onaj osećaj kad ispadnete ovca, znate da vam se neko smeje a ne možete mu ništa? Odnosno, mogli biste ali skuplja dara nego mera...

Odem na nekoliko dana u jednu poludivlju zemlju. Nije baš ni Afganistan ni Liberija, izgleda prilično civilizovano, svaki dan sve bolje... Pogotovo što je ta zemlja meni oduvek draga, ljudi su generalno prijatni, gostoljubivi... Većina, kao što će se ispostaviti.

Sastančim

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Mislim da nikada nisam bila prljavija u životu. Na meni su pantalone koje su nekada bile bledo zelene boje. Na njima je sada blato, tačnije glina, velike količine svakojake prljavštine, malo krvi, fleka od sladoleda, nešto farbe i tragovi šapa. Pored mene je, naravno, Skali. Od večeras - Kraljica Splavova na Savi.

Otvaranje vrata na zagušljivoj prostoriji. Kakav čas! Leto koje je propalo u mutljaku kišnice, vesti sa juga i zveckanje cevima svih dužina, narastanje socijalnog besa i produbljivanje opšte melanholije, bezidejnost nacije koja čeka u euro-hodniku da izađe nekoliko službenika i svako od njih joj ponaosob kaže je li predati dokument u redu, naša dvostruka ekonomska kriza... i tako dalje - teskoba, znoj... Ne sećam se da je skorije, u ovolikoj meri, bilo neophodno da se desi nešto pozitivno i živo da u stvarnost vrati makar podsećanje da je proces disanja moguć. I, onda, nailazi ... EXIT !