Nikad nije kasno.

Koristim ovu priliku da obavestim one koji čitaju moj blog, da, iako Devica u Horoskopu, što bi trebalo da podrazumeva(?!) preciznost, temeljitost, sitničavost, poređanost i redoslednost, kretanje unapred određenim i utvrđenim stazama... ja se godinama borim protiv toga u sebi, rušim ga i ruiniram, iznenađujem i sebe i to u sebi...i objavljujem tekstove koji jedan sa drugim nemaju nikakve veze. Volim to što radim, prija mi da se javim sa onim što me u ovom ili nekom budućem trenutku ponese i ponuka da ga objavim. Evo, upravo kao ovo što sledi.

               Profesija kojom se sad bavim je iznuđen izbor, ispostaviće se, sasvim prirodan u svojoj suštini. Mada mi nikada nije palo na pamet da bih mogla tome da se posvetim, jer po prirodi nisam sklona nikakvom avanturizmu, na koncu je postalo izvesno da je to jedino što umem da radim na nekom gotovo primalnom nivou.

Hvala, zaista, na znacima i rečima podrške tokom ovog užasnog leta. Ne, nažalost, još nije kucnuo čas kada ću moći izaći na terasu bloga i objaviti ovakav poklič - u zbilji, rat nije gotov. Intenzitet rata je uminuo, to da. Međutim, njegovi repovi su se preneli, i to ni manje ni više nego u prestonicu, u okoliš oko trećeg po važnosti za Islam objekta, oko Plemenitog Svetilišta.

Nije lose. Dvadeset minuta voznje B road-om kroz kukuruze. Do pre neki dan mi je trebalo toliko samo da dodjem od parkinga na 7om spratu do odeljenja. Na putu puno biciklista. Sef mi stize biciklom za 15 minuta u svojoj 67oj godini. Na oprezu sam da ga negde ne oborim. U bolnici cist, fin i tih svet. Nema jaja, curki i ostalih domacih proizvoda, ali, hej! Ne moze se imati sve.

Ipak, najfascinantnije od svega je fukcionisanje male

Mama hteo bih da budem glumac?

Šta pričaš. Nema tu para. Bolje završi nešto drugo.

Fudbalska reprezentacija Srbije večeras igra protiv Italije. Na njihovom terenu. Kakav je plan? Bod, tri boda, ili što časniji poraz? Ili plana nema, u smislu - igraćemo, pa šta bude? Ili je to sada već jedna razvijena faza dezorganizovanosti, u kojoj je smešno govoriti o planu. Otkako su Karadžić, Đorić, D. Savić i ostali krenuli da smenjuju Radomira Antića, nivo igre našeg tima se srozava, kao neminovna posledica srozavanja atmosfere u reprezentaciji. I srozavanja njenog ugleda. Više se govori o poslovnim klanovima i ljudima iz fudbalske senke, a manje o igri, igračima...

...samo da nije "..the proverbial straw that breaks the proverbial camel's back ".

Razmišljam, kad bi se pisale naše biografije, nije bitno koliko kome beznačajne ili značajne, koliko bi nas taj posao rado dalo nekom drugom da ga uradi za nas!

Mali broj, ja mislim. Ili mislim da mislim, a u stvari su drugi smislili za mene. Jedan od njih:

‘I do now have to say', said Don Quixote, ‘that the author of my history was no sage but some ignorant prattler, who started writing it in a haphazard and unplanned way and let it turn out however it would, like Orbaneja, the famous artist of Úbeda, who, when asked what he was painting, replied: "Whatever emerges"' (Don Quixhote, Part II, chapter III).

To da samo budale nikad ne menjaju mišljenje je mudrost često na mestu, to da društvo ne ceni naše česte promene mišljenja fakat, a to da mišljenje umemo da promenimo toliko brzo koliko brzo umemo da se premestimo iz jednog konteksta u drugi me podseća na knjigu "Mulitplicity" Rite Carter i njen intervju za BBC R4.

Biti Rom u Mađarskoj nikada nije bilo lako. Njihova izopštenost iz gotovo svih društvenih tokova, koja vuče vekovne korene, nastavlja se i posle ulaska zemlje u Evropsku uniju, iako su mnogi očekivali suprotno. Oni danas čine blizu 10 odsto stanovništva te zemlje i brojniji su nego sve ostale manjine zajedno.

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.