*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

дневници - ти бескорисни патетични, парализовани хватачи времена. то су забeлешке које се отварају у непредвидљивим околностима, онако у ходу ,често пред умирање (Б.Ћосић)

Деду Стевана, књиговесца, не упознах јер га нема од средине четврте деценије века претходног, али по причању жене му, моје Баке Златице, нсадске градске примаље, при крају живота вазда је био удубљен у подебеле готицом писане историјске књиге те је, мало читајући, а више куњајући, време проводио на баштенској тераси у лигенштулу са псом Чибиком крај себе, или у удобности бержере у својој библиотеци, често старачки гунђајућег . ја пак из сачуваног му дневника памтим прибелешку где наводи омиљеног Paul Valéry-ја који је указивао - историја доказује само оно што се жели доказати па је с'тога најопаснији производ хемије ума , и успут дрхтаво дописану опаску му - као уосталом и религиозно веровање побожног народа које не познаје границе реалног .а верник био . него, гле и мене ,унукаму, у удобности исте бержере и сличног библиотечког ентеријера (али на другој локацији) данас моји Унуци затичу након 80 г у посве сличним расположењима. 'боте, гени су чудо.

Eto, prodjose 3 godine vrednog pregalackog rada u ronilackoj industriji noseci kapu instruktora ronjenja. Za ove 3 godine sam imala oko 5000 gosiju raznih zivotnih dobi, nacionalnosti, zivotnih prica, zanimanja etc. Kada obuku ronilacko odelo svi su isti osim kada je u pitanju jedna sitnica. Muska i zenska percepcija ronjenja sa veoma cesto razlikuje. Muskarci vrlo cesto percipirju rekreativno ronjenje kao takmicarsku disciplinu-sto je jedna od najvecih gluposti koju moze da proizvede ljudski um.

(сећања су веома важна обзиром да прошлост не можемо мењати)

ново ми животно окружење (Београд - је бооте ) тамо с'почетка седме деценије века зглајзнутог било је каписла да усталим прца. а како и не би кацмо Цимер и ја цео први факултетски семестар делили параваном преграђену  собу у поткровљу ул Старине Новака (код наглуве бака Олге,пензионерке) са две медицинарке такође бруцошкиње које су исчекивале смештај  ома ту за ћошком у ул 27 марта (студ. дом Вера Благојевић), по души више него добрих, а пуштених, к'о инас двоица, с'ланаца брига родитељских. ми равничари, а оне шумадијске брђанке, напасовасмо се .....сам' тако.

Ne mislim samo na psiholoski aspekt odupiranja potrebi da se, posle visecasovnog profesionalnog pisanja, pismenim ventiliranjem pojedincima i institucijama promptno skrene paznja na odredjene pojave, vec i na fizicki bol u vratu i desnoj lopatici koji se spusta niz desnu ruku.

Redovno koketiram sa sportom, pravilnim drzanjem

9. oktobar 2019.

Grlim ih i pozivam da budu moji gosti u Beogradu dok sam ovde. Stvarno mi se dopadaju. Tako su opušten i normalni.