Eto mene opet na terasici, pa razmišljam, čime bih mogao da nanerviram naš postskojevski narod, pa reko', dajder malo tamo gde je najslabiji - u odanosti otadžbini. Razmišljam, eto, koji deo srpske nacije mi se najviše dopada? Pošto smo svi pomalo samoljubivi, najprirodnije mi je nekako da kažem da smo mi Panonci najpametniji, najmiroljubiviji, najsocijaldemokratskiji, najpametniji, najmarljiviji i, uopšte sve najnaj. Pravimo najmekšu rakiju.

 Zydrunas Savickas, 7x ASC šampion

U Godinama koje su pojeli skakavci, Borisav Pekić je na jednom mestu napisao, citiraću po sećanju: Voleo sam da budem u samici, mogao sam na miru da se bavim sobom i svojim mislima, neometan od drugih... Veoma slično se i ja osećam i zaista sam ga, bar mislim, pravilno shvatio. Mnogo puta sam na ovom mestu pisao o osami i njenoj neophodnosti za svaku osobu. Samoizolovanost pa bila ona i nametnuta, može imati mnogo dobrih strana.

Nisam izašao iz kuće evo već deseti dan. Slikam male i velike formate, kada su moji zauzeti nekim svojim stvarima, puštam muziku

1. april 2020.

U Čileu još uvek nije proglašena zabrana kretanja. Ipak, pitala sam vlasnicu stana u kome sam, a potom i lokalnog žandarma kog znam preko Ane da li misle da je uredu ako odem do Nacionalnog parka. Znam da su svi nacionalni parkovi zatvoreni, ali sam se ponadala da ću možda ipak moći da prošetam oko nekog jezerca ili da se popnem na neki od vrhova, koji nisu u sastavu NP. Smetnula sam sa uma da je u Patagoniji doslovno sve privatizovano i ograđeno, te da je skoro nemoguće naći neku skrajnutu stazu koja će vas odvesti na planinu ili kojom možete

požude svoje nemoj slediti i od naslade se svoje odvraćaj (Sir. 18.30)

тежећи духовном озарењу - сабраности ума, неки од нас помоћ потраже у религији (посети богомољама) други пак исчитавајући писанија на ту тему умних нам претходника који у истој намери својевремено себе анализирајући дорека тражише у обраћању цркви или текстовима својих перу усмерених претходника.и тако у недоглед прошлости је бивало, а све са намером да (сам )себи човек покуша обелоданити порекло греха и недорек смрти - неминовност свачију.

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima.

          Mala Mama:

                Srbija je sjajna zemlja. Ima divne pravilnike.
                U okviru svih postojećih zakona.

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.