Još uvek pamtim vic koji mi je otac ispričao pred kraj osmoljetke. Ne verujem da je to bio motivacioni govor, jer sam bio jako solidan đak, ali ne bih ni isključio tu mogućnost. Vic ide od prilike ovako:
"Vratio se ćale sa roditeljskog, a sin malo podbacio u školi pa čcekivao da ce ćale da se dere. Medjutim ništa. Atmosfera opuštena. Čak ćale iznese viski i dve čaše:
- Ajde sine naspi nam ovaj viski, šta me gledaš?
Sin zbunjeno sipa samo ocu.
- Sipaj... Sipaj i za sebe.
- Tata ja ne pijem.
- Ma slobodno sipaj... Je l ti se svđja?
- Pa nije loše... Bolje je od one brlje što pijem drugarima.
- Pa jeste. Ovo je džoni voker blek, najkvalitetniji viski. Stariji od tebe... Zapali jedan malboro.
- Tata ja ne pušim.
- Ajde bre. Znam da pušis... Kako je?
- Pa bolje od krdže koju pusimo u školskom dvorištu.
- Bilo bi bolje da si me kresnuo nego što mi pišeš pesme...
- Izvinite gospođo, kao prvo pesmu nisam napisao vama nego onako...
- Nisi?
- ...kao drugo radije bih kresnuo vašu ćerku...
- Ali ja nemam ćerku, imam sina...
- Dobro, može i sin.
"How many miles to Babylon?
.......
If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."
Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.
Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u
Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu
писати,уистину,није ли то стално бити на почетку (Р. Константиновић)
полако спознајем да блог приче требам сажимати и чувати се старачког мемоарског причања нашироко ,уствари, уклапати се у динамику тренутног живљења држећи се обриса који могу бити исто тако мамљиви као и јасне ствари, јер мала је разлика између мутног и изоштреног, обраћајући пажњу да у тој тематском замешатељству не залутамо у принцип чудних петљи који је био полазно основиште чувене Геделове теореме некомплетности, тог грандиозног логичког светионика модерне мисли ,те залутамо у оно што нам она поручује (ово је крајња банализација) - да има присета до којих можемо доћи, али их не можемо и доказати, па стога враћање у прошлост захтева и нови поглед на њу ,а у ово данашње мучно време ,тај чин претставља прави ужитак.
ушушкан у окриљу библиотечке бержере са удобним пантофлама на стопалима, јер малко је зазимило одоле ,ја, скрибоман стрпљивог нерва и отворене лирске емоције оперважених слика у времену и невремену урбаног миљеа пољуљаних нам живота, те изгубљених ослонаца у зазиву суштаства и тајне рекоказа самих , покушавам се ,ево, .......самоспознати.