S jedne strane – obećala sam sebi da „neću da se paćam u politiku“, dovoljno mi se ona (nezvana) mešala u život tokom poslednjih decenija, a „sadašnji trenutak“ i da ne pominjemo.

S druge strane, ne mogu da oćutim.

Jer sam majka, jer sam žeMsko, jer, iskustveno, znam da za ove naše prostore (nažalost), još uvek važi ono: Videla žaba da se konj potkiva...

Ne znate o čemu pričam?

O izboru koji, zapravo, i ne postoji. Bar u mojoj glavi. Pro choice ili Pro life?

 

 

Sajam je turizma - parada kiča, uglavnom. Verovatno ima i da se rezerviše nešto povoljno, nisam tražio. primećujem da je seoski turizam slabo predstavljen.

Ali ne pišem ovo zbog turističkih aranžmana nego zbog vina. Uz sajam turizma održava se i izložba vina. Neinventivno i nemaštovito organizovana, dominiraju mešetari, prekupci, nakupci, prodavci magle, Trotteri bez duha i mašte... Ali - ima vina.

Ima svega, od najgoreg

                                 Ко се удостоји да угледа самог себе, виши је од оног ко се удостојио видети анђеле (Јарил: речи Св. Исака Сирина, VII век)

                             Le monde ne sera pas détruit par ceux qui font du mal mais par ceux qui les regardent sans rien faire (Albert Einsten)

Post "Kuso i repato, šuto i rogato, rogovi u džaku", koji je postavio blogokolega Dirtyharry, podsetio

Sve dok moj otac u 84. godini nije odlučio da se oženi, baš i nisam nešto razmišljala zašto se sve ljudi odlučuju na bračnu zajednicu. Valjda sam podrazumevala ono, voliš nekog toliko, da ne možeš bez njega. Dakle, emocije i teška privlačnost. Pa tek ako stvar krene naopako, onda se uključuje racio, odnosno razumna objašnjavanja sebi i okolini, zašto je bračna zajednica pukla i više ne valja.

Možda ne treba zanemariti ni onaj kliše, da ako u razloge emotivne prirode petljaš i racionalne, zdravorazumske, onda je to kalkulisanje. A jedan od ključnih ljubavnih stereotipa kaže da kalkulisanje nije u redu. To što posle mogu da izleću žabe i kokodili, nema veze. Kalkulacija ima negativnu konotaciju, pa bog. Čak i onaj ko je radi, gleda to da obavi u tišini introspekcije, a ako se zezne i lane, gleda da kalkulisanje zabašuri, jer stereotip kaže da ko kalkuliše ne voli dovoljno, da u ljubavi nema mesta računu.

Ovi praznični dani - skoro dve nedelje odsustvovanja sa posla, jer svaka firma i ustanova gleda da spoji sva moguca crvena slova u kalendaru - posveceni su generalnom besposličarenju. Razmenjuju se posete rodbini i prijetaljima, jede se i pije preko svake mere dok onaj mali ostatak dana čovek provede usidren ispred TV-a ili kompjutera ubijajuci mamurluk ili gorušicu, gledajuci da kako-tako ubije vreme do sledece posete ili sledeceg prežderavanja i oblokavanja ...

 

Kako za koga, naravno!

 

[Твој став је живот другог]

Свет који ме мрзи
јесте свет који ме воли,
само је збуњен.

Када је током једне уводне психолошке вежбе упознавања, жена којој сам непознат, устала и рекла за мене да сам смирен и сталожен, људи који ме познају су се само згледали. И ја са њима. Ја, који живим за интензитет, стално под нервним напоном, "Ти када си ушао у просторију, исијавао си енергијом, није ми било добро..." некадашње су речи моје куме. Жени, којој сам непознат, сам дао искрене одговоре. У томе и јесте поента вежбе. "Па јеси се променио." - рекла ми је кума после семинара. "У последње две године. Поглед ти је другачији."

Велике промене у доживљају света се гомилају са разних страна, али обично постоји један окидач који све покрене. У мом случају, окидач је била - теорија.

Јуче сам по четврти пут у последњих четири година на колицима унет у операциону салу. Сала је бела и веома хладна, релативно празна и безлична. За све то, кажу, постоји добар разлог. Ето, та хладноћа. Бактерије не воле хладноћу. А и доктори не воле да се зноје док раде. У стандардном болничком хаљетку и сивим болничким чарапама уклапам се у призор. У одсуство призора. Једини траг нечег личног, посебног, су моје име на ознаци на десној и име моје бољке на ознаци на левој руци. Али и за ову сведеност свега мог, кажу, постоји добар разлог.

Uradili smo tačno ono što je trebalo da uradimo:

95 minuta ... Srbija - Nemačka 1:0 - !!!:)

Ovaj post bi bio dovoljno sadržajan i da je sastavljen samo od tog lepog i uzbudljivog iskaza -

Srbija - Nemačka  1:0  ...!!!

Zapravo, sve je rečeno u mom prethodnom postu. Nisam želeo da se bavim analizama sastava našeg tima, detaljima igre... Interesovao me je, isključivo, stav prema utakmici sa Nemačkom, našim starim fudbalskim prijateljem i valjda najvećim rivalom. 

Dakle - sve piše ovde, u PRVOM POLUVREMENU  ! 

Ustao sam negde posle 6. Subota pred Vaskrs, dan pre toga sam sa detetom i ženom došao u tazbinu. Obećao sam ženi još dok smo se zabavljali da ćemo ili Božić ili Vaskrs proslaviti kod njenih. Obećanja ispunjavam.
Tast (u daljem tekstu deda) je već stavio kafu. On obavezno počinje dan uz kafu i čašicu rakije.

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!