SLUČAJEVI ILI TRAGEDIJE MOJIH LJUBAVI (Prvi slucaj)

 

Dobar dan, (eh da je zaista bio dobar dan, gde bi mi samo kraj bio, ovako...!)

 

Ja sam Todorovic! Aleksandar Todorovic! Zapamtite to ime, i to prezime, ali ne zbog mene, nego radi vas - za svaki slucaj.

 

 

Prust kaže da naše svakodnevno iskustvo, gde sve iščezava u prošlost i nikad ne znamo šta će se sledeće dogoditi, ne može da nam pruži osećanje realnosti, a ipak mi to iskustvo zovemo realni život. U svakodnevnom iskustvu, svi smo mi u položaju psa u biblioteci, okruženi jasno vidljivim svetom punim značenja za koji ni ne znamo da postoji. (N. Frye)

Za površnog

Dok ja berem majčinu dušicu po Istri i švrćkam se po maslinjacima i rovinjskim plažama, moje dete Marijana na prijemu kod predsednika* pije vino, pola Šarcu daje, tj prosipa ga po sebi i još mi šalje dokaz fotku i istu kači po FB:) I još kaže nije to ništa, skinula se fleka, pa mi za utehu šalje uslikanu ekipu u mojoj, rođenoj kuhinji, sa sve psetom, kako poziraju ispod postera Paklena pomoranža koji sam lično zakačila pred put.

Sedim i već 15 minuta gledam u ovu fotografiju.  Pomislio sam da je fotomontaža, a onda se uverio da nije. Ne volim da objavljujem blogove bez teksta, sa jednom fotografijom ili youtube snimkom, ali ova fotografija je zaslužila poseban post.

E, moja Srbijo!

Selin Dion (puno ime Selin Mari Klodet Dion, Céline Marie Claudette Dion, rođena 30. marta 1968.) je franko-kanadska pop pevačica, povremeno i autor pesama, nosilac prestižnih Gremi i Žino nagrada. Svoju karijeru je počela ranih 1980-tih pevajući na francuskom jeziku, a na međunarodnu muzičku scenu se probila 1990-tih.

O njoj znamo mnogo,  čini mi

Srbija nadvladala aktuelne šampione sveta u košarci, Špance.

Ova utakmica je više od pobede u četvrtfinalu. To je pobeda jedne mlade generacije košarkaša nad sopstvenim neiskustvom. Španci su svojom neviđenom upornošću samo ulepšali taj čin.

Trojka Teodosića sa skoro 10 metara, tri sekunde pre kraja, valjda je bio najlepši način da se uzbuđenje dovede do košarkaškog vrhunca.

                                                         

 

Nekada mi se učini da će slika prostora u kome sam nestati – ako je ne dodirnem. I ja sa njim. Nekada, opet, da će se prostor pretvoriti u sliku – ako ga dotaknem. Oči se trude, slike varaju, slučajni uglovi presecaju prave:

kada bi uklonili staklenu zgradu iz pogleda sa dunavskog keja, mogao bi ne biti beograd

 

košavna. i miris mora pored reke

 

 

- Je l’ da da je plavetnilo neba plavlje iza zelene krošnje!?

On me gleda. Razmišljam da li da ga pitam kada je poslednji put podigao glavu. A znam. I znam zašto nije. I pitam sebe: zašto bih ga pitala. Tada obavezno zažmurim. I svi ostanemo tamo gde treba.

 

Po tome što nisam mogao da se setim šta sam radio prethodnog trenutka, osvojio me utisak da se dešava nešto čudno. Okrenem se... Okrenem se, pažljivo, na sve strane. Sve sama praznina. Praznina bez oblika, bez zvuka, mirisa... Bez ičega. Dugo gledam oko sebe, ispitujem... Zaista praznina. Čak, ne mogu da kažem kako je sve nestalo, jer nisam siguran da je, prethodno, nešto postojalo.

 

 

A onda ostadoh zamišljena.

Još od kad sam počela ova moja piskaranja, pokušavam da nađem reči da opišem nebo iznad Bocvane.

Počinjala sam najmanje sedam ili osam puta i svaki put bih odustala jer to - nije bilo to!

Ili bi priča skrenula na neku drugu stranu, ili bih se zagubila u objašnjenjima o geo-fizičkim svojstvima Bocvane, ili...

Nebo mi je izmicalo.