Vest koja se u poslednje vreme nekako očekivala, kao logična, ili senzacija za medije? Uhapšen je poslednji haški optuženik, Goran Hadžić. Na Fruškoj Gori. Dakle, sve vreme je bio tu negde, kraj nas, samo nam nije bio vidljiv.

Od magacionera, do predsednika tzv. Republike Srpske krajine. Od radnika i člana komunističke partije, do nacionaliste, saradnika policijskih struktura ... Kažu da je u ono tragično vreme veoma dobro zaradio trgujući drvenim građom. Preselio se u Srbiju, u Novi Sad. Njegova porodica danas poseduje pozamašnu imovinu. – Otprilike tako izveštavaju mediji. 

O svojevremenom nestanku Gorana Hadžića pisao sam jedan blog. Pre oko dve godine.

Ovih dana razmišljam o muzejima, izložbama, slika, fotografija... Počelo je sve lepo, jer mi na pamet bila izložba fotografija Českih majstora iz 20-og veka koju sam posetila u Bonnu u muzeju Art and Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany . Divne fotografije.  

 A onda sam se setila jedne fotografije Kevin

Ne znam skoro nikog ko ne voli naučno-popularne TV programe o prirodi, naročito o životinjama. Svašta se u njima dalo videti, od raznoraznih oplođavanja, rađanja i stasanja životinja, pa do takođe raznoraznih smrti u raljama, kandžama i sličnim alatima predatora. U ovom drugom neki uživaju do mere da se dobar posao pravi snimcima predatora kako ubijaju svoj ručak. Nisam od tih.

Moram da objavim "disklejmer": post sadrži fotografije ručka crne guje, ko ne vole bolje da ne otvara.

Poštovani blogeri, komentatori i čitaoci,

B92, direktor Veran Matić, urednik sajta Vladimir Novakovic, urednica Bloga Vesna Dozet, dve moderatorke i svi članovi veb tima - žele vam srećnu Novu Godinu.

Jelka je bogato okićena, ali, kao što možete da primetite, ispod nje nema poklona. Osobito onog najavljenog. Novi dizajn bloga, koji je trebalo da bude naš novogodišnji poklon vama nije upakovan, a neupakovani pokloni se ne stavljaju pod jelku. 

   Već duže vreme se spremam da korenito promenim svoj pravac, smer i ugao gledanja na život u odsudnom pokušaju da postanem intelektualac, možda i neshvaćen ali svakako ponosan, svestan vremena koje neumitno curi kao iz pokvarene pipe dok oluje šibaju sumnjom izmučeni duh, kolebljiv pa što ne reći i zastrašen pred sudbonosnom odlukom.

Sada je vreme i ovo je mesto:

Proza je, dakle, passe. Živela poezija.

Opet, pre par večeri, vidim dva momka kako šetaju par «stafordskih terijera». Za ogrlicu jednog psa je zakačen povodac, ali dosta dug, tako da ovaj može da ševrda levo-desno, čitavom širinom trotoara, dok drugi uopšte i nema povodac i sasvim slobodno kaska ispred ostala tri člana ekipe. Sami mladići, otprilike, jedva da su punoletni. Hodaju sa nekom posebnom napregom u udovima, onako, skoro osvetnički, i u magnovenju proveravaju da li ih ostali prolaznici posmatraju sa dovoljnom pažnjom. Oko pola sedam je i ne baš hladno, pa su tu ljudi svih dobi: neki razgledaju izloge, neki šetaju sa decom, neki jednostavno žure duž ulice... Nedaleko, jedan policijski pozornik. Hoda, opušteno. Vidi ovu dvojicu sa psima, ali evidentno ne obraća pažnju na njih više, nego na bilo koje druge prolaznike.

 Mesecima se spremam da napišem tekst o mladima, o adolescentima i onima koji tek to treba da postanu, pa sve odlažem. Kako krenem na temu emosa, nasilja, agresivnosti, želudac mi se pobuni, a glava kaže ovo je ogromna tema i ogroman problem, odakle početi?

U vreme bombardovanja, kada bi me neki od roditelja pitali za savet šta da urade sa sopstvenom decom koja se plaše, uvek bih odgovarala 'hej, deca

Kruži anegdota da se Patrijarh Pavle jednom prilikom, uoči sastanka Sinoda, zagledao u desetine crnih limuzina i džipova sa zatamnjenim staklima, parkiranim ispred Patrijaršije. Svoje saradnike je upitao čiji su to automobili. Kada su mu odgovorili da su se njima dovezle vladike, Pavle je prokomentarisao: „A šta bi tek bilo da se nisu zavetovali na skromnost?"

Vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda), pominjan kao jedan od kandidata za patrijarha, ovoj pojavi je dodao sasvim novu dimenziju izgradnjom svog luksuznog dvora u Bijeljini, poznatog kao „Srpski Versaj".

Dajući intervju dnevnom listu Press, vladika Vasilije na pitanje o potrebi za tolikim luksuzom kaže:

  - Molim vas?! A šta ja to treba da radim?! Pa, zar treba sve to, sve te stvari i nameštaj da iznesem na lomaču i spalim?!
  - Pogledajte samo kako druge vladike žive?! A pominju samo mene! Preterali su stvarno!

Da bismo videli ko i koliko preteruje, držaćemo se stare mudrosti koja kaže da slika govori više od 1000 reči.

Predstavljam vam skromnu rezidenciju vladike Vasilija, "Srpski Versaj":

*Par napomena ( koga bude zanimalo da pročita ceo tekst) dvoumio sam se oko nekoliko naslova:

"sui generis" (sugestija mog dobrog prijatelja), " Omnia mea mecum porto", mislim da dovoljno govore, ali sam ipak odlučio da ide ovako kako je naslovljeno.Ne bih da objašnjavam razlog. Koristeći se različitim izvorima , postavio sam prilično skraćenu verziju onoga što sam hteo da postavim( da sam sve postavio verovatno bi zauzelo prostor za najmanje tri teksta,

Vratimo se onom prijašnjem Ponteportònu.

Putem ste mogli obići Motovun, upoznati legendu o Velom Joži – pravednom divu opisanom u pripovijetci Vladimira Nazora ili možda na drugu stranu skrenuti za pitoreskni Oprtalj (slika desno).

Umjesto da skrećemo