Koleginice Tanja Šuković i Snežana Rakonjac, novinarke crnogorskog Javnog medijskog servisa, autorke su dokumentarnog filma "Svjedok Božje ljubavi" u trajanju od 27 minuta i 56 sekundi.

Prva 2 minuta i poslednjih 5-6 minuta ovog dokumentarnog filma, sastavljenog od javnih nastupa Amfilohija Radovića, čas su anatomije brutalnog moralnog i duhovnog posrtanja Srpske pravoslavne crkve.

Kada jedan od visoko pozicioniranih sveštenika ove crkve javno rehabilituje ratne zločince formata Draže Mihailovića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, i pri tom kune i proklinje

Današnji herojski čin koleginice antifašistkinje Aide Ćorović, koja je oprala obraz normalnom, čestitom, civlizovanom Beogradu gadjajući jajima sramni mural u Njegoševoj ulici sa likom osudjenog ratnog zločinca, nacionalne sramote celog srpskog naroda, kao da je najava prekretnice u odnosu prema nesrećnim, ratnim devedesetim

Potpredsednik Vlade Hrvatske za društvene delatnosti i ljudska prava i član Samostalne demokratske srpske stranke Boris Milošević prisustvovaće 5. 8. 2020. obeležavanju godišnjice akcije "Oluja" u Kninu.

U subotu, 1. 8. 2020. Boris Milošević je objavom na svom FACEBOOK profilu, pod naslovom "Priča jednog Srbina iz Hrvatske", obrazložio

 

Ma koliko bio kritičan prema jednom političaru poput Zorana Milanovića, koji me je više puta razočarao svojim politikantskim i kontradiktornim potezima i izjavama, moram priznati da je nakon njegovog izbora za predsednika Hrvatske nešto krenulo na bolje, barem kada su u pitanju srpsko-hrvatski odnosi.

Njegovo jučerašnje obraćanje u ličkom selu Grubori, gde su ratni zločinci iz redova specijalne hrvatske policije pobili 6 starih osoba 1995. godine, i to 3 sedmice

"Vijenac", časopis za umjetnost, kulturu i znanost Matice hrvatske objavio je 23. jula opširan intervju autora Andrije Tunjića sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora Srbije. Mislim da izrečeno u intervjuu svakako zaslužuje da bude preneto u celosti i bez intervencija. Ako ne zbog drugog a ono kao sabrano i novonapisano Vjeruju onoga što se ovde kolokvijalno zove Drugom Srbijom. 

O Srbiji, Srbima, istoriji, ratovima devedesetih, Jugoslaviji, Titu, Kosovou, genocidu, Haškom tribunalu..

Jedino je naslov bloga moj a u pitanju je rečenica gospođe Biserko iz samog intervjua, za koju bih (rečlenicu) rekao da je srž izrečenog.

Evo i originalnog naslova i teksta:

 Bez istine nema pomirenja

Srbima je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država / Za rušenje Jugoslavije, planiranje i pripremu rata najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića / Beogradski Pravni fakultet bio je jedan od stupova velikosrpskog projekta / Kada je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanja vojnih oblasti / Memorandum i Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite / Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike / Cijela srpska historija jedna je velika laž / Srbi se ne žele identificirati s genocidom u Srebrenici kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije / Beograd je organizirao iseljavanje Srba iz Hrvatske / SPC je uvijek bila prvo politička, pa tek onda vjerska institucija / Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju teorija zavjere / Srbi iz BiH i Hrvatske trebali bi odgovornost i krivnju za zločine prebaciti na Srbiju

  

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, do raspada Jugoslavije i velikosrpske agresije u svrhu stvaranja Velike Srbije radila je u jugoslavenskom Ministarstvo inozemnih poslova. Danas se bavi istraživanjem uzroka raspada Jugoslavije, ljudskim pravima, srpskom političkom poviješću i stanjem srbijanskog društva. Bio je to povod ovom razgovoru. 

Moj školski drug i veliki prijatelj Želimir Gvardiol u svom bogatom režiserskom opusu ima i dokumentarni

Ko je ustvari (bio) Tito? Šta je uzrok zbog kog se, makar kada je o istorijskim podacima i svedočenjima reč, pravi Josip Broz u tolikoj meri razlikuje od stvorene/kreirane predstave o njemu? Da li ste se dok ste čitali, ili, možda, pisali grafit: Bravar je bio bolji..., ikada zapitali: kako je moguće da jedan, u suštini autoritarni vladar u svesti onih koji ga podržavaju ni tri decenecije nakon smrti i dalje nije značajnije izgubio na „svežini" i harizmi? 

Po Rastku Močniku, sve navedeno moguće je zbog činjenice po kojoj Tito jeste mnogo više od političkog fenomena; on je svakako masovno-psihološka pojava. Za tako nešto, po Močniku, nije bila dovoljna samo politika: potrebno je bilo još nešto - potrebna je bila umetnost. Umetnost Josipa Broza se zove TITO. U mnogo većoj meri nego što je to bio slučaj sa političkim i(li) ideološkim - Titov kult bio je vizuelni kult koji umnogome ima sasvim autentična ishodišta.

 

 

 

Pred kraj partijskog sastanka u Mađarskoj.
Predsedavajući:
- Ima li pitanja?
Javlja se Pišta:
- Imam ja jedno.
- Izvoli druže Pišta.
- Hteo bih da znam zašto vagoni odlaze puni u SSSR a vraćaju se prazni.
- Druže Pišta, o tome ćemo na narednom sastanku.

Sledeći put, opet na istom mestu.
Predsedavajući:
- Ima li pitanja ?
Šandor:
- Imam ja dva. Zašto vagoni odlaze puni u SSSR i vraćaju se prazni i gde je Pišta?