Koliko se u ovoj zemlji laže da to nije normalno! Doduše nije ni čudo, kakve političare imamo, ima od koga i da učimo. Sa velikom pažnjom sam pratio šta se događa sa prvim solističkim koncertom Marije Šerifović. Što bi rekao moj drug, čisto "sociološki".

Prvi zakazan termin je pomeren, zbog "tehničkih razloga", u srpskom narodu poznatiji kao "kriva je Norveška jer nije stigla bina". Neka sada slobodno kažu, ako smeju čija je bina bila sinoć! Neki upućeniji izvori kažu da je pre prvog najavljenog termina prodato oko 500 karata. Marija se naprasno pojavila na "Farmi", eto iz čista mira. To naravno nema veze sa time da joj prodaja karata slabo ide. Inače poznato je da pevači vole da se maltretiraju po raznim reality programina, par nedelja pre prvog solističkog koncerta. Samo u Srbiji naravno.

 

 

Razmišljala sam ja devedesetih da se iselim, nije da nisam. I mogla sam. Imam rodbinu u Kanadi. Čak sam i zahtev podnela u jednom trenutku, ali oni onda promenili proceduru, moralo da se podnosi ispočetka... i hoću, neću, sad ću... dođe bombardovanje. Kad se to završilo, odustanem. Mislila sam: gde ću sad, kad smo ovo preživeli, sve ćemo da preživimo, gore od ovog ne može da bude.

Posle me uhvatio neki ludi entuzijazam. Kao, sad je demokratija, sad samo treba svi zajedno da se borimo da se promene stare navike, stari načini razmišljanja, polako i uporno, i - napravićemo nešto od ove zemlje. Ako ne za nas, ono za našu decu. Ubistvo Đinđića samo me je učvrstilo u tome. Otići znači predati se, priznati poraz. Neće moći!

I onda se desi ONO sinoć...

CIA, Vatikan, Kominterna (pardon, ne Kominterna, to su naši dobri i prijateljski Rusi koji nam nikad ništa našao učinili nisu), muhadžedini, Kurdi, pederi.... (dopunite sami po nahođenju ili uzmite spisak sa nekog od srpskih patrijotskih sajtova ili sa nekog nezavisnog medija a možete i da pitate neke od dobro

gost autor: Jah Tooth

Lenin Baru Vásquez Felipe,  3rd place winner of the Intl. Reggae Poster Contest, 2013.

 

Šta su prve reči koje izgovorimo na radost naših najbližih? Uglavnom su ponavljanja jednostavnih reči koje nam ti isti najbliži ponavljaju ne bi li konačno naš centar za govor uspeo da pošalje impulse tamo gde treba i ne bismo li izgovorili kao papagaji, baš to što se od nas očekuje. Od „mama“ i „tata“, vrlo brzo stignemo do pitanja: „Kako kaže maca?“

  Piše: Aleksandar Petrović 

Dečak se iskrao iz sobe i nečujno spustio niz stepenice. Sa uzbuđenjem je prišao velikom instrumentu. Podigao je, lagano, poklopac i dodirnuo dirke. Uskoro su ga okružili roditelji i sestre, koji su ga nemo slušali. Bili su zadivljeni. Dečak je svirao komade koje je, u danima pre toga, izvodila njegova majka. Još nije

 

Poštujem!

I ne smeta mi !

                                                                       Kad ne bih mogla da volim, ne bih mogla da patim. A pošto patim, to znači da volim i da postojim (George Sand)

Volite li Šopena?

1. FREDERIK  ŠOPEN (‘ANDJEO LEPOGA LIKA, KAO VISOKA TUŽNA ŽENA')