Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam

                                                                                                  An intellectual is a person who's found one thing that's more interesting than sex. (Aldous Huxley)

 There are times when motherhood seems nothing

but feeding the mouth that bites you

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

Ovih dana se navršava 130 godina od rođenja velikog srpskog pesnika Vladislava Petkovića Disa, ali i 100 godina od nastanka pesme "Naši dani", toliko aktuelne i danas. U čast tog jubileja, ja sam se bavio jednim malim istraživanjem, ali na žalost bezuspešno. Primetio sam da se pesma "Naši dani" često objavljuje u skraćenom obliku. Da li se radi o slučajnosti, ne znam, meni liči na komunističku cenzuru. Evo cele pesme, boldovani su oni delovi kojih nema u skraćenoj verziji.Očekujem vaš sud o tome, ali i da kačite vama drage Disove pesme i manje poznate stvari o velikom pesniku. 

Prijatelji, sahranite me u Isla Negri

Pred morem koje znam, svakim kamenom ugnezdenim u pesku

I sa talasima koje moje izgubljene oči

Neće ponovo videti

Pablo Neruda

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.

                                                                   Napomena: Neka ne čitaju maloletnici i oni koji se groze Henrija Milera i njegovog eksplicitnog pominjanja opscenih reči

Don't Shoot the Messenger! (Shakespeare: Henry IV)

...

                                                                 Po Platonu, eros ne počiva toliko u onome koji je  lep,

             već u onome ko tu lepotu opaža