Za vreme Drugog Svetskog Rata je na jugoslovenskim teritorijama izdato preko stotinu knjižica partizanske narodne poezije, a knjižica o kojoj govorimo je jedna od njenih prvih antologija. Dakle, ovo je knjjižica najboljih ostvarenja u periodu 1941.-1944., po sudu i ukusu urednika Kosaka i Popovića.

 

У руке ми је јуче (захваљујући Њањи, наравно) пао прави драгуљ издаваштва, мала књижица насловљена

“Друже Тито љубичице бијела ...”,

с поднасовом “Народне пјесме”, издата 1944. од стране Културно-умјетничког одсјека Одјела информација ЗАВНОХ-а, штампарија Вјесник. Као уредници су наведени Ђуро Косак и Владимир Поповић. Књижица је писана латиницом, има осамдесетак страна, садржи 45 песама, подељених у осам целина с релативно блиском тематиком, и предговор с потписом

"I found him a loyal friend and good company. He was a dentist whom necessity had made a gambler; a gentleman whom disease had made a vagabond; a philosopher whom life had made a caustic wit; a long, lean blonde fellow nearly dead with consumption and at the same time the most skillful gambler and nerviest, speediest, deadliest man with a six-gun I ever knew."

Vajat Erp o Dok Holideju

               Austrijski filozof Oto Vajninger ubio se u 23. godini, nakon što je napisao svoje jedno jedino, ali zaista kapitalno delo, «Pol i karakter». Tako je ceo njegov vanserijski život stao u - 23. godinice!

Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjige kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo da kaže, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista nešto - drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da može - glava da zaboli!  

Obaveštavam sve zainteresovane ponuđače da raspisujem tender za kuma moje treće knjige, koja treba da ugleda svetlost knjižara do ovogodišnjeg sajma knjiga. A to samo što nije. Dakle, svi koji imate dobru ideju kako bi moja nova knjiga mogla da se zove, izvolite predložiti. Primam samo neobavezujuće ponude, budućem, mogućem kumu uz zahvalu za kumstvo nudim nagradu u formi potpisanog kumčeta, vođenje na kafu, kalorije, druženje i posebnu rođačku zahvalnost. To, naravno, podrazumeva da ga uskoro može posetiti naša porodica koja broji više od prstiju jedne ruke i izraziti mu ličnu zahvalnost, koju će posebno zapamtiti zbog pansionske metraže posteljine za nama. Onima koje bi i ta vrsta nagrade zanimala, nudim i jednokratno gostovanje na mom blogu.

 

Prvoj knjizi sam ja dala naslov. Drugoj je naslov smislio kum Miroslav Nune Popović, umetnik i bloger ovdašnji. Kako se iskazao razumevanjem mog pisanja i maštom, to mi je palo na pamet da bi i kuma moje nove knjige trebalo da potražim ovde, na blogu.

.Na ruševinama starog jugoslovenskog sveta, ma kakav da bio, nije se podiglo ništa čestito ni novo. Opaka, opasna, nedoučena, musava lava obrušila se na građevine, spomenike, ljude i knjige. Svakim danom obavlja se prodaja svih vrednosti, sveg duhovnog i moralnog kapitala zemlje 

Iako je prošlo 20 godina od kako se Bora Cosić odselio iz Srbije, prvo u Rovinj, a onda u Berlin, rekavši bez dlake na jeziku kako „neće više da živi u tom

 

Sutra se otvara Beogradski sajam knjiga. Eh, te knjige!

S tim u vezi, moram ispričati da sam pre nekoliko dana, navratio u jednu veliku antikvarnicu knjiga, što mi uvek pričinjava zadovoljstvo. Skoro do perverznosti.

I tako, preturajući stara izdanja, udišući miris požutele hartije i već izlapelog lepila, kao i miris crvotočnih drvenih polica i prašine

OHOLA GREŠKA

Sirove tekstove moje dve poslednje drame, mozete besplatno citati ovde.

Желим да вас овим блогом подсетим на неке од најлепших српских родољубивих песама, насталих пре Шешеља, Образа, ДБ-а, Радована, опсаде Сарајева, Слобе и Мире и свих оних и свега онога што је срамотило Србију протеклих пар деценија.

ЂУРА ЈАКШИЋ

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,

 

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.