This Masquerade -George Benson

Kakav dan, bar za mene, možda i za druge, koji su bili iznenađeni svim ovim što se dešavalo na prošlom blogu , kao i ja sam priznajem, jer nisam navikao da komuniciram na takav način, Za sve postoji prvi put , rekli bi neki verovatno.

Da li je u pitanju "ruski" fitilj, kako je neko rekao, ne znam,

Ja sam posle svega napisanog siguran da je samo došlo do nesretnog, i neželjenog nesporazuma .

Mnoge okolnosti su išle u prilog tom nemilom

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

 или  Газда Маркова нечиста крв 

Крв и сперма. Ерекција и револуција. 

Кама и слобода. Некој почна...

Дејан Дуковски, Маме му ебем кој прв почна 

-Šta misliš, hoće li neko doći?

-Neće. Mislim da ne čeka. Mislim da se odmara. Možda i od čekanja.

-Šta li to zapisuje?

-Račun? Šta joj je potrebno sa-pijace. I sa pritoka.

-MainStream?

-Tako nekako.

Nemam zapis o slobodi. Mislite da kasnim?......

Kupila sam ogrev i dala da ga iseku i naslažu. Pristiže mi IV rata za ovo od čega živim. A imam i neke rokove koji će prepoloviti sate. Kupila sam rukavice: plavobraon: nijanse obale: uz šal sa printom ČAMCI. Greju me pokreti kojima pišem. Ovi su samo za ukras. I uspomenu na hladno.

sićićeš u sebe
u potrazi za nečim: snom,

mišlju, slikom, sećanjem.

baš kao da ulaziš u podzemni svet

Vilin-vidarka je započela svoj život vračarinog šegrta radeći obične, teške kućne poslove.

Uskoro je počela da odlazi sa Gvildom u šiprage na ivici baruština i da tamo skuplja trave i razne bobice trnovitog žbunja. Sve vračarine poduke su bile škrte i kratke. A Frija se morala truditi da ne izda svoje pozamašno znanje iz te oblasti.

U povratku sa takvih izleta obilazile su klopke za divlje patke koje je Gvilda već godinama koristila. One su često bile prazne ili opljačkane, što je izazivalo opšte neraspoloženje i kišu vračarinih psovki. Močvara je, inače, bila puna vodenih ptica i Friji se srce cepalo što ne može da napravi lovački luk od leske i pobije gomilu debelih divljih gusaka i plavih polarnih patki svilenkastog perja. 

Kada bi se vratile vračarinoj kući pravi posao oko nabranog bilja tek je počinjao. Jedno je trebalo sušiti, drugo staviti u medovinu, treće u sirće od drvene kore, četvrto su stavljale u jako vilenjačko vino od kupine koga je baba imala u ogromnim količinama. Razno korenje moralo je biti očišćeno ili skuvano, a bobice sušene pa zdrobljene u prah u posebnom stupama ili pretvorene u gust pekmez koji se danima kuvao.

Из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.

- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.

- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.

- Шта да питате?

- Када ће помрачење!

Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...

Окренуо се и махнуо руком:

- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!

Vojo Stanić, bez naslova 

 Posmatrajući ih kako se, udobno zavaljeni na terasi lokalnog kafića uz morsku obalu, bezočno podaju sunčevim zracima, kao da će ih oni iscjeliti od svih zemaljskih muka na koje pokušavaju da zaborave dok su na ljetovanju, pada mi na pamet da ljudi možda ne vode porijeklo od majmunolikih predaka, već posebnog reda praistorijskih guštera. Nekakvih čovjekolikih iguanoida. Naravno, sve to pod pretpostavkom da se evoulucija uopšte i odvija na taj način - adaptacija na životne uslove, spontane mutacije i prirodna selekcija, što sve zajedno dovodi do razvitka vrsta od nižih ka složenijim, od neorganske materije pa do ljudskog roda kao perjanice čitavog procesa.

Sve znate. Četvrtak i anonimni_autor.

I srećna vam Nova godina, naravno!

Ako ima još neko da želi onaj praznični dodatak iz prošlog bloga - slobodno nek se javi.

A još slobodnije je da komentarišete il' kačite muziku - anonimni_autor mnogo voli muziku, a i ponosan je što je savladao kačenje iste! ;)

Tako, u neodlučnosti, oni stigoše na strelomet od utvrđenja, gde ih Vilin-kralj zaustavi