Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

Ne znam tačno da li je trač ili istina, ali stalno mi se čini da postojim, to, kad mi se čini, to je čist činizam, čitam strip Tarzana iz '81, šimpanza u meni hoće da se počeška po lobanji, staklenoj, u kojoj je žička pregorela, idem niz Žičku, idem niz Užičku, udišem čist kiseonik, ovuda ne sme da prođe smrdljiva mašina, marširam, valjam se, ukočen sam kao Marina, kao Milena, nisam svilen, a buba jesam, lenja, pita me drvoseča sa grane za crvenu Bubu u dvorištu, kažem '71, radi ali se ne vozi, dekadu sam mlađi a sudbina mi je kontradiktorna, ne radim ali se vozim, vozim se u nekim pričama u kojima mi se sve nešto čini, činija supe me sačeka na stolu, slova plutaju bezbrižna pa ih progutam, kao strah, koji odagnam novim sankanjem niz zamišljenu Čukaričku padinu, Bežanijsku kosu, spuštam se u bobu, merim sve u bobu, video sam u šarenom magazinu Bobu, i Brenu, sa brenerom,

Video sam te sinoć kako ulećeš u Maxi
danas si mi mahala pre ulaska u taksi
sutra ću te čekati na putu do Kineza

da li te od mene podilazi jeza?

СЕЛФИ ПРОСВЕТЉАВА

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

            …zidovi valjda... zatvaraju se... pogoršana bolest... prevazilazeći tokove svesti…

            Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.

gost autor: dr zurin otac

Kada neko jednom te istom cestom prolazi punih pedeset i više godina,
onda, s vremenom, primjećuje samo to koliko se sama cesta izmijenila - i to nabolje! A on sam, nažalost, ne samo suprotno od toga, već se našao i na kraju svega: svenuo, pogurio se, a volja i mašta posustale i skoro netragom nestale...

gost autor: dr zurin otac

            “Svim blogericama i blogerima koji su navršili sedamdesetu godinu života – sretan 8. mart! “                                

Sve su priče nalik jedna drugoj, ali se samo poneke zauvijek upamte.Bio sam kormilar na topovnjači, ili "peljar" - ma što to značilo! (Onaj koji šarenom mjernom motkom mjeri dubinu rijeke!)  Na moru nije bilo potrebno mjeriti dubinu budući su postojale precizne karte sa prethodno izbaždarenim dubinama morskog dna za svaku od uvala u koju smo pristajali.

 PG i dalje 18

Uz izvinjenje sto se ne javljam previse ovih dana - i dalje su dobrodosli svi komentari.

I, naravno, imate pozdrav od naseg gosta-autora.

A sad, da se vratimo Frijinoj prici:

Ozur Moreplovac, moj deda, nije imao je veliko domaćinstvo. Pored Ulafa imao je mlađeg sina Azgrima, dve udate kćeri i njihovu majku Hildu. Njegov, polubrat, Savat, živeo je odvojeno, u posebnom domaćinstvu na susednom bregu. Budući bogat, deda je davao zemlju seljacima u zakup i svoju malobrojnu porodicu izdržavao od rente. 

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА

 Старо београдско предање каже да ветар звани кошава увек траје одређени број дана, као да је покреће неки моћни хронометар. Кад једном почне, дува најмање три дана, ако уђе у четврти разноси хладноћу све до седмог. Старији суграђани тврде да зна и дуже да развезује своје моћне мехове и да то, тада, траје чак двадесет и један дан. У градским летописима, веле, записане су године када се то догађало и више пута годишње - тада се са запрегом могло преко Саве, па богами и преко Дунава: од куле Сибињанин Јанка до близу Панчева. Али увек дува исти број дана: три, седам или двадесет један...

Који то механизам одмерава? Каква су то мерила, који мериоци?

Слегали су раменима и избегавали поглед:

- То се не зна... А ни не пита...