Siže: 

1. Moja knjiga ima naslov, možete ga videti uzbrdo.
2. Moja knjiga ima i koricu, takođe.
3. Ana i ja pravimo Blog-žurku.

       Ovih dana me opet opsedaju analogije i preklapanja...

blues b...

Zamišljao sam te takoii to ne može da se objasni, jednostavno tako je i gotovo, šta da ti objašnjavam
,
-Kako?
Pa zamisli ,onako i i i ...e pa b. Desi se na primer...
Recimo ,naučiš...
da plivaš ..i može da se dogodi da to ne radiš ...dugo godina.. i kad ponovo
uđeš u vodu i ne utopiš se nego se održavaš na površini...tako je i meni..bilo do tebe,
...
A znao sam da

Nemam ništa protiv veb aktivizma.

Pisala sam već o tome.

Zdušno podržavam pojedine blogere u njihovim

naporima da skrenu pažnju na probleme kojim

obiluje ovo društvo. I ne samo ovo, naravno.

Smatram blog veoma bitnim, i sve bitnijim

učesnikom u formiranju kritičke javnosti, ma šta to bilo...

Ali:

Devedesete godine su bile zle i za ljude i za knjige. Ljudi su ubijali i ljude i knjige. Zbog pogrešne nacionalne pripadnosti. I sopstvenog zverstva i gluposti. Tih godina su spaljivane i bacane knjige pisaca koji nisu imali državljanstva država u nastajanju. Nije bilo važno što mnogi odavno više nisu bili živi, važno je bilo samo odakle su, kako im se prezimena završavaju, ko su im bili roditelji. Oni prema knjigama milosniji su ih poskidali sa polica biblioteka, od zatvorskih do školskih, i dali ih u preprodaju.

Tih godina je ljubljanska antikvarnica prosto bila zatrpana »počišćenim« knjigama srpskih, hrvatskih, makedonskih, bosanskih pisaca. Za svaki slučaj su maknute i knjige ruskih i bugarskih pisaca. Zvuči nekako slično, zlu ne trebalo, da ne čiste dva puta. Prodavale su se u bescenje. Sabrana dela Andrićeva su koštala kao jeftiniji mesečni magazin, ni Danilo Kiš nije bolje prošao. Puškin i Jesenjin su jedva dobacivali do papirnih maramica. Dobro očuvane knjige, odličnog papira, još bolje štampe, večitog poveza i još večitije sadržine.

Pre tri godine, baš na današnji dan, spakovala sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu, da se tamo sretnem s čovekom s kojim ću krenuti na put oko sveta. Danas, tačno tri godine kasnije, pakujem stvari u ogroman... kineski ruksak, a bisage i bicikl ostavljam u Irkutsku, odakle za nekoliko sati vozom krećem za Moskvu (četiri dana jahanja) a iz nje avionom za Beograd.

To je ta vest iznenađenja -- vraćam se privremeno. Vraćam se zbog knjige koju objavljujem. Treba da budem tamo kad izađe, da joj pomognem. Odvojila sam dva meseca za to - mesec dana za pripremu, štampanje i organizaciju svega, i mesec dana za promocije.

"Ako dovoljno dugo gledaš u ambis, u jednom trenutku će ambis početi da gleda u tebe."

"Strpljenje je dobra stvar, ali nije dobro ako čekaš petla da snese jaje."

Ništa. Baš ništa. Ništa neću reći ovim tekstom. Mada, u našim glavama i dalje pričam, onaj ko čita ovo neće pročitati ništa što već nije znao. Samo sam

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.

U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli

bismo da živimo duže..."

"CA.Blues "
Mika Oklop

 Obično putujem po noći, jer ne želim sebi da uskratim ni jedan trenutak proveden u tom gradu, tako da u Budimpeštu stignem neispavan, negde pred svitanje. Prva stvar koju vidim kada stignem u moj voljeni, mračni grad je elegantni stakleni krov Istočne železničke stanice, ili Budapest Keleti pályaudvar (kako jedino prikladno zvuči); pust peron sa nekim žutim osvetljenjem koje užasno zamara oči, pust peron koji se za tren prošara tromim, pospanim putnicima