Globalizacija je slobodna trgovina i pomaganje siromašnima. Veliki biznis je snaga dobra. Kandidat sa najviše glasova pobeđuje. Je li tako?

Nije, u sva tri slučaja, a Greg Palast je našao dokumenta da to dokaže.

Ovo je deo teksta na zadnjoj korici Palastove prve knjige "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" [The Best Democracy Money Can Buy, 2002].

Greg Palast je izuzetna pojava na svetskom novinarskom nebu. Rođen je 1952. u Los Anđelesu. Diplomirao ekonomiju [finance study] u Čikagu početkom sedamdesetih. Novinarstvom se počeo baviti relativno kasno 1997. Međutim, ne za američke medije, oni ga (čast izuzecima poput Harpers magazina) zaobilaze u širokom luku, nego za britanske. Greg piše za Obzerver i Gardijan, a TV novinarstvo radi za BBC Newsnight.

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.

 

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.

 

          Dok sedi pred publikom u pristojno popunjenoj sali, Albahari stavlja obe ruke između prekrštenih nogu; zamišljam da je to njegov način da ne pokaže nervozu, možda čak i strah, on uvek deluje poplašeno, nesigurno i to je deo njegovog neodoljivog (književnog) šarma. Posmatram ga pažljivo dok priča o svojoj novoj zbirci priča i gotovo i ne obraćam pažnju na njegove reči, važnije je da David Albahari stoji na tri metra od mene

Nisam ljubitelj prošlih vremena. Ne mislim da je nekad bilo bolje. Ne bih nikako voleo da ponovo prolazim kroz sve to.

Ali, nečeg se, evo, sećam. 

1977. godine, u jedno prohladno jesenje predvečerje, u kafani "Komunalac" na Dorćolu, okupila se omanja grupa mladih ljudi.

Žućkasto svetlo ugostiteljskog objekta svojim je prašnjavim i bolesnim prelivom davalo adekvatan tonalitet licima u grupi okupljenoj iznad čaršava sa nevidljivom šarom, oko par šoljica za tursku kafu i nekoliko praznih čaša od 2 deci.

Razgovarali su o novoj knjizi  Raše Livade

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

 

A jel' mogu ja onako epski...od Markovih konaka? Naravno da mogu...i hoću!

Sedimo Margita, Mirela i ja prekjuče u Stepenicama, pijemo kafu, zalazeće sunce nas obasjava i pozlaćuje Savu, Ratno ostrvo i deo Dunava koji vidimo. Mirela izvadila knjigu koju je s kolegom (Aleksandar Levi) prevela (Praško groblje od Umberta Eka) i taman počela da mi piše posvetu kad joj zazvoni mobilni. Sluša, sluša, osmehuje se a onda se ljubazno zahvali. Okrenu se prema nama i: Mi dobili Đurića.

Od 23. aprila, svetskog Dana knjige, ovogodišnja prestonica knjige i autorskih prava je postala – Ljubljana. Iskreno verujući da Dan knjige mora da traje mnogo duže od jednog dana, ovaj blog, kao moj duboki naklon, posvećujem onome na koga prvo pomislim kada se kaže »knjiga«, velikom Majstoru priče i Umetniku života, piscu kome je ova godina širom sveta posvećena, jer se tokom nje slavi 150 godina od njegovog rođenja – Antonu Pavloviču Čehovu.

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

 

 ОКВИР ЗА СЛИКУ

     Свака прича може да почне било где. И било кад. Ова која следи има најмање три могућна доба и места свог рођења. И много начина да почне и да се оконча. Рецимо, година је 1668, а град се зове Делфт. У њему двојица тридесетше-стогодишњака, у некој од крчми која је била поприште „тулипоманије" - доба када се једна луковица лале ту могла продати по цени ваљане куће, и преко ноћи, играјући на цветној берзи, постати богат - разговарају о нечем важном. У невеликом Делфту сви се међу собом знају, па тако и ова два посетиоца. Иако понекад пргави карактер тамошњег народа осликава изрека „Стотину Холанђана, стотину ножева", за њих предање казује да су били пријатељи. Први међу њима, Антони ван Левенхук, кога историја не би памтила да је остао само оно што му је било намењено да буде - трговац текстилом, свом пријатељу описује последње призоре што их је угледао кроз сочиво свог микроскопа.