или  Газда Маркова нечиста крв 

Крв и сперма. Ерекција и револуција. 

Кама и слобода. Некој почна...

Дејан Дуковски, Маме му ебем кој прв почна 

- Ja se slažem sa vama g. Rerden. Ali ja sam izabrao jednu specijalnu misiju.
Ja sam u potrazi za čovjekom, kojeg hoću da uništim. On je istina umro prije mnogo vjekova, ali sve dok u   ljudskom pamćenju ne bude izbrisana posljednja uspomena na njega, ovaj svijet neće postati mjestom dostojnim života.

- A ko je taj čovjek?

- Robin Hud.

(Ayn Rand, Atlas Shrugged)

Kako je uopšte moguće misliti da Jov nije bio u pravu onda kada je govorio: Bog dao, Bog uzeo, već onda kada je, ne slušajući nikakve argumente, besmisleno vapio i proklinjao! Uman čovek je dužan da ravnodušno podnosi oba lica fortune: sve što na svetu postoji dato je čoveku na korišćenje, a ne u svojinu, i uvek mu može biti oduzeto.

L. Šestov

U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

ILI, SRBLJANOVIĆKA NIJE GADURA ONA JE PISAC!

Čovek ima jedan život i važno je da ga živi pošteno. Posle toga možda ima nešto, a možda dođe samo gusti mrak. A samo od te lične bruke ili poštenja zavisi da li će ti neko nekad zapaliti sveću, da ti svetli u tom mraku, ili će ti na grobu zapišavati koprive. Kad u Srbiji poštenje postane

Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

Prvo je vetar utihnuo, stišali su se zvuci koje donosi dan, zatim su se senke izdužile, nebo se veoma zacrvenelo, a onda je sve postalo senka. Još ne znam da li sam sve ovo sanjao ili možda još uvek sanjam. Znao bih kada bih umeo da razlučim gde prestaje san, a gde počinje java. Bilo kako bilo, da mi nije snova, možda i ne bih ovo pisao, pa neka bude da sam sve ovo sanjao i da je ovo priča o mom snu.