Гост аутор: Нурудин 

Има једна земља по имену Јапаја. Јапајци су добри људи, никоме зла не желе, чак напротив. Али једна мана им квари све врлине. Чим почнеш разговор с њима, одмах окрену на себе. Ја па ја им је најмили начин разговора. Кад покушаш да скренеш пажњу на другу тему, они се вешто врате на себе.
Можда нису ни свесни да вечито говоре о себи. Ако и јесу, изгледа да не могу себи да помогну. Понекад има добрих разлога да себе увек гурају испред. Ипак, боље је да их други хвале. Али Јапајци не престају са својим ја па ја!
И тако, ја па ја царује. Отуда су им назвали земљу Јапаја, па и њих саме.

Večeras oko sedam i petnaest u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja u zgradi Fakulteta likovnih umetnosti, ulaz iz Pariske ulice, otvorih izložbu bibliofilskog izdanja pesama Vuka Krnjevića i grafika/litografija mog drugara i prijatelja Dragana Cohe. Stavi ovaj tekst na blog molim te, reče mi Dragan Coha a Vuk Krnjević dodade: Mikele nas ishvali kao braću. I evo, upravo se vrativši iz Znaka pitanja, činim to.

Ovo je tekst kojim sam otvorio izložbu, nije panegirik nego sušta istina i samo istina, tako mi Bog pomogao.

Prekratko traju ovde vesti, ali ne traju obrasci. Baš zbog tih obrazaca imam potrebu da ovo napišem.

Boris Tadić je izgubio. Zašto i kako - svako ima svoju priču. I svako svog krivca. Mene zanima onaj koga bismo mogli da povežemo sa “zaverom i unapred određenim ishodom izbora”.

Nije to šala. Nije mala stvar. Da krugovi koje uzimamo kao krugove savremenih, trezvenih, ka budućnosti orijentisanih ljudi racionalnih shvatanja, zastupaju tezu da je rezultat predsedničkih izbora dogovoren još pre njihovog održavanja (“krunski” argument - ona čestitka dok su još trajali izbori) . Njih smo valjda onomad simpatisali zbog toga što su bili protiv-teža, alternativa teoriji o “udruženoj zaveri svetskih moćnika da pokore ponositi narod Srbije”. I njihovog (tj našeg) predsedničkog kandidata danas, je li, strane sile ne žele na mestu prvog čoveka Republike Srbije. Kakvo razočaranje!

"Za mudrog čovjeka voda je jedino piće" - Henri Dejvid Toro

Postoje događaji koji nemaju svoj početak. Jednostavno se zadesiš, tek tako, u središtu njihovog zbivanja - odnikud i zatečen...

... neko te je prodrmao za desno rame, i ti si se probudio za stolom prekrivenim crveno-bijelo kariranim stoljnjakom, sa glavom punom buke, položenom na rukama.

Jedna knjiga trese  Zapadnu čitalačku hemisferu.

Tu knjigu neki svrstavaju u erotiku, drugi u pornografiju. Na prvi pogled, najmanje dve stvari padaju u oči:  (1) tema je iz oblasti „tabu seksa" (sadomazohizam, bičevanje, vezivanje, dominacija/potčinjenost, odnosno gospodar/robinja, uriniranje u lice, fisting, sodomizacija, fetišizam i ne znam šta sve još) i (2) navodno je mnogo kupuju - žene!

Inače, knjigu je napisala - žena. Valjda dobro zna šta (nekim) modernim ženama paše. (Video sam englesku preporuku - za koju ne znam da li je ozbiljna ili neozbiljna:

S obzirom da je bajka najpopularniji žanr poslednjih dana, ispričaću vam i ja jednu. Kad mogu svi, što ne bih i ja. U njoj ima i vila i krava i seljaka i štala i zaposlenih lica...S tim što je moja bajka prava, onakva kakvu vam sigurno niko odavno nije pričao. Dakle...

Razgovori u Parizu

Masovno i masivno laganje je toliko uzelo maha, da čovek više nema gde da se skloni. I ogledala su počela da obmanjuju, da nam ne vraćaju sopstvene likove.

Izlaz sam potražio u knjizi Branke Bogavac "Razgovori u Parizu". Spasonosna zbirka intervjua sa velikom brojem svetskih književnika, od Borhesa, Kundere, Amada i Joneska, do Siorana, Ljose, Eka, Ostera....