memoari jednog mačora (pokvarenjaka" 

 

Da li nas književnost vaspitava?

  Horacijevo shvatanje književnosti I umetnosti uopšte, poznatije nam je preko njegove krilatice dulce et utile (doslovno: slatko i korisno), jasno je ilustrovao šta kasna Antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo sasvim uobičajeno mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi, i da nas nečemu nauči. U modernom vremenu I u modernom shvatanju književnog dela takvih tumačenja nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art

 

Avanturistički, spartanski, egzotično, nepoznato, opasno i skupo.

Prosečnom nejedriličaru pri pominjanju mogućnosti da godišnji odmor provede na jedrilici prvo padnu na pamet najmanje tri od ovih šest atributa. Namćorima i svih šest a posebno talentovanim namćorima može da bude još i tesno, vlažno, neudobno... i ko zna šta sve može da padne na pamet neobaveštenu čoveku.

Ništa od toga

Memoari političara, diplomata i javnih službenika su suviše često (da baš ne kažem najčešće) pranja sopstvenih biografija, a rekao bih često su i smišljene distorzije istorijske građe. Nije to moja omiljena literatura, no volim da prelistam. Sva sreća pa se na internetu pojave knjige, nikad optuženih, ratnih zločinaca za koje ne bih dao ni pet para, poput Bušove, Decision Points, Blerove, A Journey My Political Life ili Ramsfeldove, Known and Unknown, pa mogu da ih prelistam za džabe.

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]

     

      Šta predstavlja park za jedan grad, za njegove građane? Mesto na kome svako traži i nađe ili ne nađe ono šta traži? Reših da šetam parkom i posmatram ljude. Možda će nekome ovo izgledati prilično glupo ali jednostavno da bih šetao parkom, morao sam da pronađem razlog i opravdanje za to. Sebe ne mogu da zamislim u besciljnoj šetnji, sa mislima ostavljenim kod kuće. Ko može, može. Ja ne mogu. Zato sam sebi već unapred odredio

 

 

Od kako sam ostario, ima tome neka godina, slabo izlazim. Jedino do knjižare. Pa tu onda ronzam. Nekad nešto kupim, Nekad nešto od kupljenog pročitam. Čitam u naletima. Ili uopšte ne, ili jako. Dakle, na mah. Tu ne računam dnevnu štampu koju čitam na dah. Nju doživljavam kao intoksikaciju kojoj sam izložen mimo svoje volje. Većinu tog štampanog materijala ne bih dodirnuo ni hirurškim pincetama, da ne moram. Kad je o knjigama reč, počeo sam da otkrivam toplu vodu. Moje novo otkriće je Gistav Flober, za koga ovih dana zaključujem da je veličanstven pisac.

U malobrojne i po svetkovanju izuzetno očuvane praznike iz stare narodne vere spada Vidovdan, koji se praznuje 28. juna po novom ili 15. juna, po starom kalendaru. Po crkvenom kalendaru na ovaj dan slave se Sveti Vid, Sveti Modest i Kriskentije, prorok Amos i Sveti srpski knez Lazar. Vidovdan je i u istoriji i u legendi poznat kao dan kada se odigrala Kosovska bitka i kada je propalo srpsko carstvo. Inače, ovaj dan je u okviru Petrovdanskog posta.

Kosovska bitka, odigrala se na Vidovdan 15. juna 1389. godine prouzrokovala je i preplitanje istorijske zbilje i narodnih verovanja i